Društvo

Posledica pandemije – više od 1,6 milijardi dece pretrpelo neki gubitak u pogledu obrazovanja

Foto Zaječar Online/ Desing Canva

,,Uticaj pandemije jeste značajan, ali on predstavlja samo vrh ledenog brega. Čak i pre pandemije, preveliki broj dece je nosio teret problema sa mentalnim zdravljem koji se nisu rešavali”, izjavila je za portal Sonja Marković, dečji psiholog.

Pandemija bolesti COVID-19 poremetila je normalan način života čitave populacije, a posebno najmlađih koji su se našli u velikom problemu kako zbog učenja, tako i zbog druženja i razvijanja socijalnih veština.
Neposredne nastave u Srbiji nije bilo, a povratak u škole obeležile su maske, distanca, podeljena odeljenja i sveobuhvatni strah.

Kako broj obolelih opada, a škole se kao sve ostale institucije opraštaju od mera, deca napokon kreću da žive životom od pre više od dve godine. Na koji način deca sada doživljavaju školu, sa kojim problemima se sreću i u kom momentu možemo očekivati da će potpuno ,,prerasti“ situaciju u koju su dospeli u toku prethodnih godina, pitanja su na koja nam je odgovor dala Sonja Marković, master psiholog čije je angažovanje trenutno baš u osnovnoj školi.

ilustracija/pixabay.com

Dečija igra i mašta su se brzo vratile u školsku svakodnevnicu.

1. Na koji način deca nižih razreda doživljavaju školu nakon ukidanja strogih covid mera?

,,Zdravstvena kriza izazvana pandemijom virusa korona (COVID-19) donela je mnoge promene u funkcionisanju svih aktera obrazovno-vaspitnog sistema u svetu i Srbiji. Uvođenje onlajn nastave, smanjenje broja učenika po grupama i obavezna fizička distanca uz dezinfekcione mere glavni su faktori koji su obojili realizaciju nastave od početka pandemije. Fokus svih aktera obrazovno-vaspitnog sistema, a i društva u celini bila je organizacija nastave, sa ciljem da se kontinuitet u radu sa učenicima održi, kao i da se pronađu modaliteti nastave koji bi omogućili njeno uspešno izvođenje uz smanjenje rizika od zaraze virusom.

Zbog svih ovih elemenata, kompletan školski „život“ bio je prvenstveno usmeren na odgovor na akademske potrebe učenika, a sve ostalo je stavljeno u drugi plan. Učenici nižih razreda, njihovi roditelji i učitelji su pred sobom imali visoke zahteve koje je trebalo ispuniti. Deca nižeg kalendarskog uzrasta još uvek nemaju u dovoljnoj meri formirane ,,navike” pa je i sama onlajn nastava bila izazov. U „novoj normalnosti“ roditelji su imali mnogo značajniju ulogu u obrazovno-vaspitnom procesu, imajući u vidu da se većinski deo usvajanja nastavnog plana i programa odvijao u kućnim uslovima, bez direktne supervizije nastavnika. U tom smislu, partnerstvo nastavnika i roditelja, kao i angažovanost i uključenost roditelja je od posebne važnosti i interesa. U tradicionalnoj nastavi su nužno obuhvaćena tri glavna faktora: nastavni sadržaji, učenik/student i nastavnik. Oni kao osnovni faktor čine didaktički trougao (Potknjak & Šimleša, 1989).

Svakako da ovi izmenjeni uslovi imaju uticaja na decu i na njihovo shvatanje samog školovanja. Deca su ,,mali ljudi” koja ispoljavaju veoma realističan pristup o shvatanju pandemije. Naime prvobitno je preovladavao strah da će se oni sami zaraziti, zatim njihovi najbliži i školu su doživljavali kao jedno od potencijalnih mesta zaraze, no povratak u školske klupe je negde to razmišljanje veoma brzo potisnulo. Dečija igra i mašta su se brzo vratile u školsku svakodnevnicu.

Usled online nastave deca su obogatila svoje digitalno znanje i upotrebu postojećih digitalnih alata ali je negde u velikoj meri izmenjen pojam o tradicionalnoj vrsti školovanja. Škole pružaju rutinu, bezbedno mesto na kom deca i mladi ljudi mogu da pričaju sa odraslima kojima veruju i mesto gde mogu da budu sa prijateljima licem u lice. Tu su takođe prisutne vršnjačke grupe koje imaju posebna pravila ponašanja – a koja obično odudaraju od ponašanja starijih grupa i roditelja. Povratak u školu je deci vratio osećaj sigurnosti i pomoći će im da se vrate svakodnevnim školskim obavezama. Učenici su već po ukidanju vanrednog stanja počeli sa druženjem, što društvene mreže nikad neće zameniti. Ono što je u osnovi ljudskog bića jeste težnja i potvrda da pripadamo nekoj grupi i da smo prihvaćeni od strane iste, povratak u školske klupe deci je vratio pozitivan stav o školovanju ali škola sada ima mnogo drugačiju ulogu, neophodno je ponovo izgraditi radne navike kod dece koja pohađaju više razrede ali isto tako raditi na formiranju navika kod dece koja su nižeg kalendarskog uzrasta. Povratak u škole nakon pandemije kod dece budi različite doživljaje, od ushićenosti do straha, široka lepeza obojena individualnim osećanjima.“

Nalazi istraživanja sugerišu da nastavnici i te kako prepoznaju određene promene u različitim aspektima funkcionisanja učenika.

2. U kom smislu su deca najviše uskraćena u prethodnom periodu, socijalnom ili obrazovnom ?

,,Pandemija i posledično izmenjeni modalitet izvođenja nastave značajno su uticali na promene u obrascima ponašanja učenika. Naime, manjak direktnih socijalnih interakcija sa vršnjacima, prekomerna upotreba digitalnih uređaja i interneta, kao i promene u radnim navikama doprineli su izmenjenoj slici teškoća sa kojima se učenici aktuelno suočavaju i rizičnih ponašanja koje ispoljavaju.
Specifičan stil života uslovljen pandemijom i drugačijim načinom organizovanja obrazovno-vaspitnog procesa umnogome je doprineo pojavi karakterističnih bihejvioralnih, socijalnih i emocionalnih problema kod učenika.

Nalazi istraživanja sugerišu da nastavnici i te kako prepoznaju određene promene u različitim aspektima funkcionisanja učenika. Prvenstveno, prepoznaju se promene u ponašanju učenika u pogledu pada pažnje i koncentracije učenika i porasta prekomerne upotrebe interneta van potreba nastave (igranje igrica, prekomerni boravak na društvenim mrežama). Posebno se ističe i pad u motivaciji učenika i niska posvećenost školi. Nešto niže zabeleženo, ali i dalje značajno odnosi se na porast emocionalnih problema kod učenika (uznemirenost, povučenost, usamljenost, burne emocionalne reakcije) i neadekvatnih zdravstvenih navika (nedovoljno sna, problemi sa ishranom – nedovoljna ili prekomerna uhranjenost, nedovoljno fizičke aktivnosti). Prisutan je i značajan porast akademske nečestitosti (prepisivanje, korišćenje nedozvoljenih sredstava na proverama znanja i slično), ali i verbalnih konflikata između učenika (vređanje, ogovaranje, zadirkivanje). Porast u problemima sa disciplinom primećuje veliki broj nastavnika, takođe dolazi i do porasta u socijalnom isključivanju učenika (isključivanju iz aktivnosti, izbegavanju pojedinih učenika).
Posledice sa kojima se suočavamo nakon pandemije su evidentne, ostaje otvoreno pitanje kojim sredstvima, metodama i načinima možemo nadoknaditi izgubljeno?! Pozitivna strana ovako konfliktne situacije je da su deca ,,osobe sa najviše regenerativnih potencijala” i da kao takva imaju dovoljno prostora da nadomeste i unaprede izgubljeno.“

Zbog karantina i zabrane kretanja na nacionalnom nivou usled pandemije, deca su provela neizbrisive godine svog života daleko od porodice, drugara, učionica i igre.

3. Koji vremenski period će trebati detetu da se potpuno prilagodi novoj, uobičajnoj sredini?

,,Obrasci ponašanja koji su svakodnevno prisutni u odrastanju dece potiču iz porodica porekla. Sistem vrednosti sa kojima odrastamo u velikoj meri oblikuje naše poimanje sutrašnjice.
Zbog karantina i zabrane kretanja na nacionalnom nivou usled pandemije, deca su provela neizbrisive godine svog života daleko od porodice, drugara, učionica, igre – ključnih elemenata samog detinjstva.
Uticaj pandemije jeste značajan, ali on predstavlja samo vrh ledenog brega. Čak i pre pandemije, preveliki broj dece je nosio teret problema sa mentalnim zdravljem koji se nisu rešavali. Ne pridaje se dovoljno značaja odnosu između mentalnog zdravlja i budućih životnih ishoda. Prema nekim istraživanjima nedavno sprovedenim, najmanje svako sedmo dete na globalnom nivou je direktno pogođeno merama karantina i zabrane kretanja, dok je više od 1,6 milijardi dece pretrpelo neki gubitak u pogledu obrazovanja.

Prekinute rutine, obrazovanje, rekreativne aktivnosti, kao i zabrinutost doprinosi opštem utisku straha koji se proižima.
Iako je uticaj na živote dece nemerljiv neizostavno je da je mentalno zdravlje deo fizičkog zdravlja kao i da je neophodno raditi na mentalnom zdravlju kako bi ga unapredili. Strahovi su danas u velikoj meri prisutni ali su i neophodni kako bi se prelazile etape u razvoju. Ono što se povezuje i zaključuje sa ovom situacijom, tj. koji je vremenski period potreban za adaptaciju je da sve zavisi od samog deteta, njegove osetljivosti, njegovog temperamenta, njegove kognitivne zrelosti i tumačenja situacije, ali i od situacionog konteksta“, zaključila je Markovićeva.

Dodaj komentar