Društvo

Kada će tolerancija postati nešto što se podrazumeva, a ne nešto o čemu se govori?!

foto: pixabay.com

Mnoge države širom sveta su 16. novembra obeležile Međunarodni dan tolerancije. Svaki čovek je individua za sebe, a samo tolerancija može da garantuje napredak u odnosu pripadnika različitih zajednica širom sveta!

U cilju podizanja svesti u Zaječaru, obavili smo razgovor sa Selenom Ristić-Vitomirović, predsednicom Dečijeg centra u Zaječaru, koja nam je ukazala na greške koje dovode do odrastanja čitavih generacija netolerantnih mladih ljudi.

U kojoj meri je izgrađena tolerancija kod današnjih mladih ljudi?

,,Tolerancija se gradi od malena kod dece. Ukoliko se ne izgradi, mi dobijamo generacije mladih ljudi, koji sada potpuno pogrešno brane određene vrednosti, iskazujući netolerantnost i netrpeljivost.

Vidljiv je visok nivo tolerancije na nasilje, a istovremeno visok je nivo netrpeljivosti prema svima kojima su različiti, osvrnimo se na religijsku identifikaciju koja je izuzetno visoka poslednjih godina. Sve bi bilo u redu da oni žive na taj način, kako religija propoveda, da tu identifikaciju primenjuju u praksi. Međutim, mladi je primenjuju samo na ulici, utakmici. Najlakše je da pretuku nekog ko je različit, a onda krivicu prebace na Boga!… ,,Bez tri prsta nema krsta” i slične parole možete često čuti. Najgore je što se ta identifikacija izjednačava sa etničkim identitetom, većina mladih ljudi bi vam danas rekla da je Srbin jednako pravoslavac. Kao što se podrazumeva valjda ako je neko Bošnjak, da je musliman, ako je neko Mađar, da je katolik i tome slično.

Mladi su izuzetno neinformisani, a pritom umeju vrlo jasno da zastupaju neku svoju ideju i da ta ideja u sebi ne prepoznaje reč ,,tolerancija”, osim da je upotrebe kada njima to odgovara.”

Da li se posedovanjem tolerancije dobija i lična sloboda?

,,U startu mogu reći da se ne slažem sa drugim delom pitanja. To što neko ima tolearciju ne znači nužno da je to njegova volja, u tom slučaju nema lične slobode. Lična sloboda je stvar izbora kod svakog pojedinca i mislim da je ni od koga ne može dobiti, ona je tu, u njemu, vidljiva ili ne, tu je…stvar izbora.  Roza Luksemburg je tako lako to objasnila: ,,Sloboda je uvek sloboda za onog ko drukčije misli”, to jeste tolerancija, tako to treba da funkcioniše.

Povezivanje lične slobode sa toleracijom je logično, jer svako ljudsko biće imora da ma pravo na slobodu kretanja, mišljenja, kulture i religije.”

Na koji način detetu treba pristupiti roditelj, a kako kao prosvetni radnik?

,,Mladi nisu netolerantni iznenada, nisu oni rešili da budu netolerantni u tom nekom adolescenskom  uzrastu, već se to gradilo! Netolerancija na versku i nacionalnu različitost, netolerancija na različito  mišljenje, netolerancija na različit izgled, diskriminacija ranjivih grupa. Sve navedeno se nažalost izgradilo kod dece, poslednje godine i decenije nam definitivno pokazuju da porodica, kao najvažniji faktor u izgradnji tolerantnog deteta, jeste zakazala!

Netolerancija na siromašnu decu sve više je izražena od strane njihovih vršnjaka. Idoli u besnim automobilima smeju se sa društvenih mreža siromašnima, istovremeno mediji podstiču nakaradan pojam lepote do kog se dolazi isljučivo laserskim putem. Devojčice žele da budu iste, ne postoji više volja ni ambicija da se bude drukčiji, da se da lični pečat, jer sve to drukčije, sve što odskače od uspostavljenog standarda biva izvrgnuto netolerantnom ponašanju.

Deca koja nemaju iste startne pozicije kao ona sa višim standardom, trude se da budu prihvaćena po svaku cenu, ne shvatajući da su žrtve diskriminacije, svoju netoleranciju oni usmeravaju ka porodici koja nema načina da poboljša standard.

Školi se često daje uloga vaspitača, očito se to vaspitna ustanova tumači pogrešno. Prevelika očekivanja u vremenu kada su ograničenja ogromna, u nezavidnom su položaju i deca i nastavnici, tolerancija je tu…u zakonima..ali dete ipak dolazi u školu iz porodice, biološke ili hraniteljske, svejedno, dete do šeste godine razvija emocionalnu inteligenciju, empatiju i toleranciju. Nakon toga škola kroz različite radionice, edukacije može da nadograđuje i razvija svest i savest kod deteta o različitostima i toleranciji.

Uticanje na mlade u adolescentskom dobu je teško jer je temelj već uspostavljen. Porodica ili nije vodila računa o stavovima koje dete ima ili i sama porodica ima te stavove, što je najčešći slučaj.”

Da li pripadnici manjina/zajednica, na pogrešan način,,traže” toleranciju…i smatrate li da je uopšte moguće,,tražiti” je?

,,Jasno je da niko ne može da traži od drugog da bude tolerantan prema njemu ukoliko taj neko nema razvijen osećaj tolerancije.  Ako je toleranicija volja i sposobnost neke osobe da prihvati nečiju različitost kao nomalnu, kao nešto što njega ne ugrožava,onda takvom društvu treba da težimo, društvu u kome nijedna manjina ne sme da se oseća ugroženo i izgubi svoje ljudsko dostojanstvo.

Što se više govori o dekadi Roma, o poboljšanju položaja osobama sa invaliditetom, to se više uviđa netolerantnost sa druge strane, Svedoci smo nekoliko priča u kojima su neonacisti tukli predstavnike nacionalnih manjina. Na kraju dolazimo do toga da nećete da ,,tražite” jer unapred znate da nećete ni da dobijete očekivanu toleranciju.”

Koje posledice imaju osobe koje na svojoj koži osećaju netoleranciju?

,,Tolerantni ljudi su u principu staloženiji, trpeljivi, ali usled dugog trpljenja prihvate to kao normalan moddel ponašanja. Na primer. prema nekom detetu je neko bio dugi niz godina izrazito netolerantan. Dete je volelo da skače stalno popodne, od 15h do 16h. Roditelji nisu tolerisali takvo ponašanje i stalno su ga tukli. Dete poraste, dobije svoje dete i krene od 15h do 16h da ga tuče jer smatra da se takvo ponašanje ne sme tolerisati. Ko trpi posledice, očito žrtva netolerancija postaje netolerantna i spirala netolerancije nastavlja da se kreće”, zaključila je Selena Ristić-Vitomirović.

Dodaj komentar