Pravoslavni vernici slave Đurđevdan

0

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici obeležavaju praznik Svetog Đorđa, jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru. Crkva obeležava pogubljenje Svetog Đorđa, koje se desilo 23. aprila 303. godine.

Sveti Georgije, Đurđe ili Đorđe na ikonama se prikazuje u ratničkoj opremi na konju, kako kopljem probada aždaju, koja simbolizuje mnogobožačku silu. Sveti Đorđe je aždaji zadao smrtni udarac. Car Konstantin ubrzo je zaustavio progone hrišćana i Milanskim ediktom 313. godine hrišćanstvo proglasio za zvaničnu crkvu u Rimskom carstvu. Zbog pobede nad mnogoboštvom Svetog Đorđa zovu Pobedonosac.

Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta. Takođe, to je praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve.

Кod Srba je Đurđevdan veliki praznik, a mnogi običaji obeležavaju ovaj dan

Na Đurđevdan se ustaje rano i odlazi na uranak van grada ili sela. Obično je to proplanak ili livada pored potoka ili reke. Bere se bilje, pletu venčići, igra, peva, uz obavezno jagnje na ražnju. Ako je vreme pogodno, dobro je okupati se u reci.

Žene u planinskim krajevima pre sunca idu u planine i beru: koprivu, kopitnjak, cisaču, omilen, odolen, petlovu krestu, petlovo pero, đurđevak, povratu, oman, brizdavac, mlečiku, ječam, zlatnoglav, beli slez, zečije uši, privatnicu, debelicu, vratič, kravljaču, podbel, navalu, kozlac, gorocvet, kukurek, mečju šapu i nalome grančice od leske, drena i graba. Svaka travka i cvet ima svoje značenje. Majke vode u trave kćerke, a svekrve snahe, pa im pokazuju koja je koja trava. Sve to umešaju u mekinje i nahrane ovce.

Ubrano bilje, korenje, lišće i kopriva pletu se i u venac. Uveže se konopcem i obično stavi u kuhinju. Ponegde žene naberu vrbove hrane i opašu se njima. Muškarci vrbovo pruće odnose na njivu. Mnogi do tog dana neće da spavaju u prirodi, a od tada kao da se potpuno opuste i prepuštaju prirodi s poverenjem, jer je zima prošla. Toga dana se obično ruča u prirodi, najčešće ćevap na ražnju, prevreo sir, mladi luk i barena jaja.

Đurđevdan je i legendaran kao dan prolećnog okupljanja hajduka – „Đurđev danak, hajdučki sastanak“. Ponegde postoji običaj koji se zove „Đurđevdanski uranak“, kada narod rano ujugru izlazi u prirodu, tamo doručkuje i provede vreme u rascvetaloj prirodi. Uoči Đurđevdana i Mitrovdana, treba da bude svako kod svoje kuće, jer su ovi dani glava od godine.

U nekim krajevima običaj je da domaćin ustane pre zore i odlazi na njivu gde zabada krstiće od leskove grane, a žene kite kuću vencima od mlečike, đurđevka, u koje obavezno upletu i poneku grančicu graba i selena. Obično se stavljaju po kapijama, torovima i štalama.

Mnogobrojni su običaji i kod stočara. Tada se izgoni stoka na katune ili bačije, gde ostaje sve do kraja leta. Pre nego što se stoka potera, vrši se prva muža. U selima na Vlašić planini, pri đurđevdanskom izgonu čobanin legne na vrata tora i pušta da ga ovce preskaču. Uobičajeno je i klanje jagnjeta za Đurđevdan.

Đurđevdan je, po narodnoj pesmi, bio Кrsna slava Marka Кraljevića i vlastelina Mrnjavčevića. Кrsno ime Svetog Đorđa proslavljali su i crnogorski vladari iz dinastije Petrovića.

 

Postavi komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here