Volim noću da šetam Zaječarom – pogotovo radnim danom. Ulice su puste i imam utisak da je ceo grad moj. Tišina – čujem sopstvene korake i misli kako hvataju ritam. Avaj, ulice su prljave i musave – ne dolazi svaki dan u grad Zorana, pa da se peru i pleve. Šteta. Pašće, valjda, kiša.
Nekih pedesetak metara od centra ( magična cifra tih 50 metara ) tok misli mi prekida neprijatan zvuk nalik hrskanju svežeg čipsa. Spuštam pogled i na moje zaprepaštenje vidim tepih kao palac velikih bubašvaba kako se meškolje u ptičjem dreku koji u zamašnim količinama izvire iz zgrade preko puta bioskopa „Timok“.
Po definiciji bubašvabe se roje po prljavim i tamnim mestima, šire bolest, izazivaju gađenje i jezu, a zbog svoje izuzetne izdržljivosti i privida da su neuništive, bubašvabe izazivaju čak i strah.
Na svaku 1 bubašvabu koju vidite dolazi još 300-400 koje ne vidite, a posmatraju vas. Bubašvabe su gurmani – neizmerno vole hranu, jedu sve, pa čak i jedne druge. Sličnost sa strukturom koja zaposeda imenovanu zgradu i organima vlasti U Zaječaru izvlači mi osmeh na lice, uprkos svim problemima. Sramota i ruglo grada i zaraza na koju niko ne obraća pažnju, a i zašto bi – higijena je odavno postala strani pojam u ovom gradu.
Odlazim. Razmišljam: hoće li se iko ikada smilovati da ukloni ptičji izmet, zakrpi rupe, humano raseli ptice ( jer, realno žao mi je golubova, a nekada su bili zaštitni znak našeg grada ) i dovede zgradu u red?
Groza je proći tom stranom ulice zbog ovog legla epidemije. Vučem se u ponjave. Spavam isuviše kratko – budim se sveža kao podgrejan leš. Za dobro jutro sa naslovnice dnevnih novina šamar mi udaraju dve oprečne vesti: Političar ljubavnici kupio auto od 100.000 evra; odmah do: Ubio se jer nije imao deci za hleb
Srbijo, majko, plači! Pada li ikome na pamet da ispita odakle imenovanom političaru tričavih 100.000 evra? Pada li ikome na pamet da je ološu mesto iza rešetaka? Pada li ikome na pamet da linčuje fukaru, koja se bahati dok nam starci umiru od gladi, a očevi se bacaju kroz prozor?
Izgleda da nikoga ne boli. Izlajemo se po twitteru, pa nas prođe. Da je 2000. postojao fb i twitter – valjda se 5. oktobar nikada ne bi ni desio.
Bahate sponzoruše sa štancovanim diplomama sega-mega privatnih fakulteta dobijaju diplomatske pasoše, baškare se, puće na selfijima, razgolićene, dok decu lečimo SMS porukama, jer zaboga nema se. Podvijamo repove kao kučići i krijemo se po ćoškovima, umesto da ujedamo kao ludi.
Gledam Grke: da ti srce zaigra, svako srce, svaka glava bori se. A mi?
Ništa. Okupimo se samo kad se dele besplatne mekice, grejana rakija, kad se peče vo i toliko. Beži nazad u rupe.
Zaječar je postao grad beznađa… čuj grad… Rupa!
Da li je ikoga briga?
Ne verujem, jer od jutros je mnogo više pažnje u gradu privukla vest da je na starom zvedanskom putu u Zaječaru otvoren klub Lazur ( i to na lokaciji koja je među zaječarskim sponzorušama poznata po okupljanju kontroverznih biznismena, moćnika i matoraca dubokog džepa, koji su raspoložni za brčkanje u bazenu sa praznoglavim balavicama ), jer,realno: koga nema, bez njega se može…
Valjda će nas sva ova nepravda zaboleti jedared, valjda tada neće biti kasno.
Ostajte mi zdravo!
Dikie Lebedi
Strašno mi je žao. Zaječar mi je ostao u jako lepom sećanju sa istim takvim uspomenama. Bio je pun života. Sve je vrvelo od Korzoa do Kraljevice. Sve devojke i momci iz okolnih sela su, posebno vikendima, dolazili su u Zaječar. Vašar krajem leta, gitarijada a tokom leta bioskop Timok je davao predstave na krovu, pa smo mi iz zgrada preko puta donosili stolice u vešarnice i za džabe gledali filmove :-). Preko puta bioskopa Timok bila je kasarna. Nestala je kada i Juga. Ulice su sve više postajale meni neprepoznatljive kao i ljudi,
Ne idem tamo već deseta godina… neću ni ići, da ne kvarim uspomene….
Ovako nekako …. https://www.youtube.com/watch?v=phcbhHAkHEo