Kažu da vuk dlaku menja, ali ćud nikada.
Zaječarski gradski oci – bivši i sadašnji, za razliku od vukova, menjaju sve živo: dlaku, ćud, partije, obraz, veru, prijatelje i strane, po potrebi i mišljenje, ne bi li po svaku cenu opstali i ostali u fotelji koja život znači (svaka čast časnim izuzecima ).
Ako bi ko normalan, mada je takvih u ovoj truloj zemlji i gradu sve manje, razmotrio slučaj neverovatne transformacije dojučerašnjih gradskih otaca od krvožednih pijavica koje urnišu budžet, i pune džepove kroz različite mahinacije, u kao ovce mirne sveznalice koje bi sve probleme u gradu rešile za tili čas samo da dođu na vlast, našao bi se u dilemi koja bi se kratko i narodski mogla opisati rečenicom: “Je*o bi ga, al ne bih znao šta je”.
Ovakva neverovatna transformacija, za koju se i Bananmen potrudi da makar pojede bananu mogla bi se jedino pojasniti nekim neobičnim autoimunim poremećajem koji se lako prepoznaje po izuzetno savitljivoj kičmi, neverovatnim preletačkim sposobnostima i izostanku obraza, koji je zamenjen gumenim đonom.
Blagodareći ovom poremećaju dojučerašnji akteri vlasti koji su se bahatili po Beču, i raznim drugim stranama sveta, razume se o trošku Zaječaraca, odjednom su postali smerni kritičari nesposobne vlasti oličene u Zankovu, i Velji Mungosu, koji su krivi za sve od reda, pa čak i za ono što se desilo pre njihovog rođenja.
Čisto da se razumemo, ne kažem ja da napred pomenuti nisu krivi, samo mislim da im je mnogima mesto u sasvim istom čabru.
Od ovog poremećaja boluje i Velja Fifti Fifti (Autorsko pravo na nadimak ima Dejan Deša Zdravković) – koji se iznenadno odrekao svog dojučerašnjeg pajtaša Saše, i sad gazi po njegovom imenu, liku i delu, u uverenju da je izlapelost i pomirljivost omiljeni nacionalni sport u Zaječaru, pa se tako niko ne seća njihovih zajedničkih apokaliptičnih pohoda.
Kako je krenulo, može se očekivati da bi Veki uskoro mogao da izvede javni performans na nekom od zasedanja skupštine i obriše guzu slikom svog nekadašnjeg saborca i druga, kako bi dokazao da je veći katolik od pape, iako je njegov najveći diplomatski domet i doprinos razvoja privrede grada to što je situaciju sa sramnim otimanjem novca od Fabrike kablova “razrešio” tako što im je uputio fino “ljubavno pisamce” u kojem je napisao da grad hoće firmi Telefonika hoće da vrati pare, ali eto nema.
Šuška se i da je uz pomenuto pismo ponudio i ostavku, ako grad novac ne uplati do kraja meseca marta – ako se to dogodi, ja ću se na zadovoljstvo mnogih, obesiti nasred gradskog trga.
Ne mogu a da se ne prisetim čuvenog Grljanca Pajčeta koji je svojevremeno masu srednjoškolki obrnuo zahvaljujući priči “Dao bih ti sve što nemam”,i po kome je ova čuvena finta muvanja nazvana “Pajčetizam”.
Izgleda da se Poljacima Vekijev “Pajčetizam” nije dopao, a u kojoj meri saznaćemo uskoro.
Vetropark je ponovo postao aktuelna tema – i sve oču uprte su u ovu spasonosnu investiciju koja će obezbediti med i mleko za generacije koje dolaze.
Grad su nam opseli teški jebivetri – kad bi našli način da iskoristimo to kao alternativnu energiju,
možda bi se nekako i spasili, do tada, bićemo prinuđeni da trpimo razna sranja koja nam serviraju francuske sobarice na vlasti.
Ostajte mi zdravo.
Dikie Lebedi
Dodaj komentar