Jednu od najvećih trauma iz detinjstva vezujem za čuveno pitanje: Šta ćeš biti kada porasteš?
Na prvi pogled – sasvim benigno, i u neku ruku besmisleno pitanje.
Šta zna dete u 7 godina šta će biti kada poraste?
A onda, i neugodno malo: svako od nas ima neki san… ko ima prava da ti zabrani da sanjaš?
Naravno, ne očekuje se da kažeš nešto realno, odgovori su tipski: devojčice uvek odgovaraju da će biti manekenke i pevačice, a dečaci da će biti vatrogasci, fudbaleri i policajci.

Sasvim je bilo neprihvatljivo da ustaneš i na pitanje odgovoriš sa, ne daj bože: hoću da budem vodoinstalater, kao moj deda ili radnik gradske čistoće, kao moj tata.
Tako je barem bilo u moje vreme ( valjda i ne treba da čudi što je moja nesretna generacija izrodila toliko starleti i sponzoruša koje svakodnevno šire radost i noge na nacionalnim televizijama ).

Elem, san svakog cirkuzanta je da jednog dana postane konferansije – majstor ceremonije velikog cirkusa! Kako to dobro zvuči!
Sami je od malih nogu maštao o tome, i zato kada je veliki cirkus „Jadni servis Sprdije“ objavio poziv za izbor novog konferansijea, njegovoj sreći nije bilo kraja. Prijavu je predao odmah.
Nije ga obeshrabrilo to što su se prijavili brojni kandidati: pelivani, klovnovi, estradni menadžeri i drugi kupler majstori, secikese i žongleri – jer Sami je znao da od svih samo on zaslužuje to mesto.

Da se danas ništa ne prepušta slučaju svi znamo, a ko i nije znao nedavno je naučio iz dokumentarne emisije „Studija BOT“: Lobotomija mozga u 24 slika.
Dežurna proročica iz uredništva TV „Šest“ bacila je odmah pasulj, i eto vesti dana
na portalu: „Vepar Sami najozbiljniji kandidat za novog konferansijea“!
Štancuje ti Sami priče, obećava, kule, gradove: napraviću u Velikom cirkusu još veća čuda nego u Veprogradu, avioni, kamioni… i sve tako redom.
Okupila se raja i sluša i gle čuda: naš Sami je na korak od imenovanja!
Izgleda da cirkus konačno napušta Veprograd i seli šatru u Beograd, da tamo širi radost na nacionalnom nivou.
Gledam listu ostalih kandidata, slike… pa mi kroz glavu prolaze sve one čuvene predstave
„Jadnog servisa Sprdije“, razne laže i paralaže koje su nas dovodile do suza.
Gledam i prilike oko nas pa se mislim: u kakvoj ludoj kući živimo, najrealnije bi bilo da konferansije
postane onaj „Kralj“.
Odlazi cirkus iz našeg malog grada.
San malog Samija postaje stvarnost.
Ili je to, ili pacovi namirisali da brod tone, druge nema.

Dikie Lebedi

Postavi komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here