Sugrađani za primer – Priča o ljudima koji ne pristaju na palanačku čamotinju

Istoga dana kada se u prostorijama Gradske Uprave Zaječar umalo dogodio još jedan skandal u koji su umešani vodeći ljudi grada na Timoku, jedan kulturni događaj potvrdio je da u našem gradu postoje ljudi koji se brinu za mentalno zdravlje svojih sugrađana. Da, ta mrska i opasna stvar koja se zove kultura i koja je sistematski proterana iz medija okrenutih kiču, kafanskom štimungu i erotici na granici sa pornografijom, ponovo je promolila svoj nos i, bar zakratko, prenela nas u neki lepši svet. Pogađate, u pitanju je koncert kamernog hora „Lavirint“, koji je 3.6.2016. godine obeležio 15 godina postojanja.

U Pozorištu koje se polako vraća Zaječarcima, sestre Željka i Biljana Paunović, Dragana Živković i probrana ekipa soprana, tenora, basova i altova upriličila nam je putovanje u prošlost, provela nas kroz godine u kojima je na najbolji način reprezentovala svoj grad i svoju zemlju i dočarala nam, u programu koji je trajao osamdesetak minuta, lepotu horskog pevanja. „Lavirint“je jedna od najboljih stvari koji su se ovom gradu desile, a horsko pevanje je, još od vremena Nade Malenović, svojevrsni kulturni adut Zaječaraca. I, zaista, ovaj grad je dao puno lepog kada je u pitanju muzika, tradiciju rokenrola pretočenu u Gitarijadu, mnogobrojne talentovane muzičare koji nas lepo predstavljaju i dan danas, odnegovanu i stručnu publiku; Nedavno sam, preko Miloša Popovića, profesora Muzičke škole „Stevan Mokranjac“ i sekretara Festivala muzičkih škola Srbije, saznao da je i Festival muzičkih škola prvi put održan u našem gradu još 1960. godine, zahvaljujući legendarnom profesoru Hiršlu.

Kamerni hor Lavirint, postojano i nenametljivo, već deceniju i po obavlja svojevrsnu kulturnu misiju, bez obzira na okolnosti, odlazak ili dolazak članova, materijalne i druge probleme. Za tako nešto, dragi prijatelji, treba jako puno volje, vere, snage, vežbe i truda, a njihov poduhvat ne samo da je njihova lična stvar, nego i naš kolektivni ponos. I dok nas „Lavirint“ ovih dana podseća na veličinu Mokranjca, razigranost Dvoržaka i snagu Hajdna, nekoliko nastavnika već godinama pomaže zaječarskim osnovcima i srednjoškolcima da upoznaju lepotu dramske igre, uvodeći ih u čarobni svet pozorišne scene. Da, Zaječaru je itekako potrebna omladinska pozorišna scena, sudeći po broju predstava koje se održavaju poslednjih nedelja/meseci. Kvalitet većine njih je zaista nesporan i prevazilazi okvire amaterskog pozorišnog dela. Nekako se kao pokretač školskih i amaterskih predstava prvi nametnuo nastavnik srpskog jezika u OŠ „Desanka Maksimović“, Stevan D. Jovanović. Iako nije rođeni Zaječarac, popularni Steva je, došavši u naš grad, uspeo da „zarazI“ decu i kolektiv u kojem radi pozorišnom igrom. Budući da sam piše poeziju i prozu, sa klincima je uradio nekoliko školskih predstava koje su nadmašile tradicionalne uštirkane resitale i svečane akademije.

Od svojih školskih tema, Steva se potom nagradio i proširio i na ostale škole, uključivši se i u projekte ostalih kreativnih indvidualaca ili udruženja, što je rezultiralo mnogim uspešnim pozorišnim komadima. Sa koleginicom, nastavnicom engleskog jezika Brankicom Potić, uradio je mjuzikl „Love Me Do“, sa talentovanim učenicima Medicinske škole uradio je „Jelenu Trojansku“, sa nastavnicom Sonjom Pavković iz ekonomske škole predstavu „Zaječar grad, voljen i mlad“, u okviru Budionice pri Omladinskom centru režirao je duodramu „Na dnu korneta“. U ostale njegove radove spadaju predstave „Ni ona, ni on“, monodrama „Nebu escajg“, duodrama „Ugodno, prdonje“, „Naučnofantastični film“, „Oprostite, izvinite, pardon“ i „Oprosti mi, dragi Goe“. Nastavnice engleskog, odnosno nemačkog jezika Vesna Nedeljković i Aleksandra Stojanović sa svojim učenicima iz Ekonomske škole postavile su dve školske predstave, „Retrovizor“ i „Alternativu“ i pripremile se za put u Novi Sad, gde su učestvovale i na Zmajevim dečjim igrama. Setimo se da su Zaječarci nagrađivani ove godine za svoju igru: Mladen Šljivović, nastavnik fizike i pesnik, sa svojim učenicima iz Gimnazije dobio je prvu nagradu na Festivalu dramskih improvizacija u Apatinu, dok je Brankica Potić ( sa Stevom kao korežiserom) svoj mali glumački kolektiv, sačinjen od učenika OŠ „Desanka Maksimović“ (na engleskom odigrali predstavu „Srećni princ“), dovela do prvog mesta za najbolju predstavu, 1. mesta za najbolju mušku i 2. za najbolju žensku ulogu na Language Drama Lab festivalu u Novom Sadu. To nije sve: zaječarski pesnik Miloš Petković već godinama se bori za Festival mladih pesnika „Dani poezije“, dovodeći značajna imena srpske kritike, etablirane pesnike i one kojima je Festival i okrenut, koji tek treba da nađu svoje mesto na pesničkoj mapi Srbije. Kao sekretar ovog festivala i osoba oko koje gravitira književni program našeg grada, Petković je napravio mnogo značajnih književnih programa koji se pamte i kojih se rado sećamo. Takođe, zaječarski reperi su na kompilaciji „Vizija nije stala“, 10 godina od prvog zajedničkog pojavljivanja na nosaču zvuka, potvrdili da u gradu postoje osvešćeni ljudi koji kroz formu repa angažovano govore o uzrocima našeg pada i kroz svoje stihove kritikuju, s pravom, sve ono što nas je dovelo na marginu i udaljilo nas od pristojnog života.

Osim kulturnjaka, socijalno osvešćeni Zaječarci, oni kojima u ova bezdušna vremena nisu presušila osećanja i emocije, niti iščilela empatija i saosećanje, takođe su u fokusu ove priče. OPSD „Dragan Radosavljević“, čiji se članovi zalažu za očuvanje i sređivanje zaječaskih bastiona, ili udruženja koja se bave humanitarnim radom, organizovanjem koncerata za obolele, prikupljanjem materijalnih sredstava, razni volonteri, ljudi koji rade u korist zajednice; ZA česme koji pokušavaju da se izbore za zdravu, pijaću vodu i sačuvaju gradska obeležja, izvode akcije čišćenja Paviljona, ali i svi drugi koji se trude da podignu Zaječar iz pepela, u koji je pretvoren poslednjih godina delovanjem i nebrigom političara. Omladinski centar Zaječar (dom Zaječarske inicijativa, Fondacije „Iskorak“) poslednja je oaza urbanim klincima koji tamo mogu da slušaju nešto što nije dominantna folk matrica, pa je i to mesto za važno za odrastanje današnjih srednjoškolaca i njihovo usmeravanje ka građanskim vrednostima.

Za mene je to je jedina moguća fizionomija jednog grada, grada koji je nekada bio poznat po kvalitetnoj muzici, Zoranu Radmiloviću, dobrom pivu, pametnim, kreativnim i lepim ljudima… Vremena koja su u Zaječar doselila ljude šićardžijskog karaktera, slabih moralnih normi, velikih apetita kad je u pitanju sticanje materijalnog bogatstva, vremena koja, nalik na devedesete, nude nekulturu i osiromašenje u svakom pogledu, ti i takvi ljudi svojim delovanjem nautrališu. Zbog toga i verujem da će nam biti potrebno solidarisanje, da ćemo morati da se udružujemo i da delujemo i u okviru institucija, ali i samostalno, da bismo uopšte mogli da povratimo pravo na kulturu i dostojanstven život. Zatvoreni u svoje male svetove, u nekoj vrsti „unutrašnje emigracije“, učaureni i apatični, nećemo moći da se odupremo pinkoidnom besmislu, kiču i nekulturi.

Dragi moji sugrađani, ne dozvolite da vas pretvore u zombije. Vreme je za buđenje!

Ivan Potić