Kultura

31. „Zoranovi dani“ – iz ugla gledaoca

POGLEDAJTE PODKAST 'PRIČE U NAMA'

Kao i svake godine,  održan je festival „Dani Zorana Radmilovića„  u periodu od 17. do 24. oktobra. Glavni festivalski program održan je u zgradi  Narodnog pozorišta Timičke krajne „ Zoran Radmilović“ u  Zaječaru.

Kao i uvek karte su bile unapred rasprodate, sala uvek puna a gledaoci željni i zainteresovani da pogledaju dobre pozorišne prestave. Bilo je kao i uvek odličnih i manje dobrih i osrednjih  predstava.

Predstave i glumce su svake večeri ocenjivali gledaoci – glasanjem i stručni žiri, dodeljuljući nagrade – plakete i Zoranov zlatni brk glumcima.

Sve predstave su počinjale scenskim prikazom po motivima kultne Zoranove predstave Kralj Ibi i filmskim prilogom, tačnije monologom Zorana Radmilovića, snimljenom u šminkernici pozorišta, snimljenom dalekih osamdesetih godina. U tom monologu Zoran je sa puno ponosa i sete, pozivao dobre ljude da posete njegov Zaječar, vide Timok i Kraljevicu , vide Zaječarske boeme , advokata Šandua i njegove drugare Šćekića, glumca Boru Jareta, šefa železničke stanice i druge. Sve to je zračilo duhom tradicije i postojanja grada i ljudi koji u njemu žive.

Upravo zato mnoge posetioce iznenadila je čudna koreografija zgrade pozorišta,  vidljivo i dominantno istaknute zastave brojnih zemalja sa Balkana : Makedonije, Bosne i Hercegovine, Crne gore, Hrvatske,  Mađarske i Republike Srpske. Zastava Srbije bila je skrajnuta a zastave Grada Zaječara nije ni bilo.

Pored tog manifestacionog prikaza i repertoarska politika je mnogima čudno postavljena .

Čast da otvori Festival dat je predstavi  „Što na podu spavaš“ , rađena u koprodukciji Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada,  Dramskog pozorišta Gavela iz  Zagreba, Narodnog pozorišta Sarajevo i Internacionalnog teatarskog festivala MESS. Predsatava je dala svoje viđenja rata u BiH, tačnije bomardovanje Sarajeva.

Scenografija je bila postavljena kao velika metalna konstrukcija, koja je predstavljala desetak naslaganih metalnih mrtvačkih sanduka sa vratima, u kojima su glumci bili, ulazili i izlazili. Naravno sve je propraćeno sa puna dima, sirena , pucnjave i oružja.

Sve to je ostavilo vrlo mučan utisak na publiku, pošto niko na ovaj festival nije dosao da evocira strahote rata od pre tridesatak godina, mnogi tada, od prisutnih,  nisu ni bili rođeni, već da pogleda, kvalitetnu pozorišnu predstavu.

Dosta gledalaca je i napustilo salu a ocena publike za ovu predstavu je bila 7,52 tj predposlednje mesto.

Sledeće neprijatno iznanađenje za publiku, bila je, po oceni publike, najslabije ocenjena predstava , sa ocenom 6,89 a to „Uspavanka za Aleksiju Rajćić“  u izvođenju narodnog pozorišta u Beogradu, Sterijinog pozorje iz Novog Sada i Fondacije Novi Sad, predstava koju takođe mnogi nisu odgledali do kraja.

Narodno pozorište Republike Srpske iz Banja Luke, izvelo je adaptaciju Nišićevog Sumnjivog lica. U želji da daju novo čitanje ovog klasika,  predstava je rađena uz preteranu upotrebu Heklera, mitraljeza i svakojakog oružja. Osvajanje Hotela Evropa je prikazano kao pravi mali rat a glavni palanački policajac, predstavljen je u uniformi robokap žandarmerije. Jedan gledalac se našalio, kako li bi tek adaptirali Šekspira ili Molijera.

Ali bilo je i odličnih predstava , briljantni mjuzikl „ Neki to vole vruće“  u maestralom izvođenju Narodnog pozorišta iz Niša, prva nagrada publike, ocena 9,91 (uz napomenu da se u ovoj podeli našlo i troje bivših glumaca iz Zaječarskog pozorišta).

Sve pohvale i za kultnu predstavu „Tramvaj zvani želja„ u koprodukciji  Beogradskog dramskog pozorišta, Belef festivala i Teatra Ulesis iz Zagraba i predstavu „ Pristanak „ u izvođenju Ateljea 212,  uz briljantan tekst i glumačku podelu .

Naravno i naši se nisu obrukali, prestava u izvođenju Narodnog pozorišta Timočke krajne „ Elektra„  grčki klasik, po tekstu Danila Kiša,  uz više nego dobru csenografiju i režiju i u dobroj glumačkoj podeli oduševili su publiku.

Tako su protekli ovogodišnji  Dani Zorana Radmilovića, uz još brojne prateće manifestacija u viđenju nekih stalnih posetilaca.

Autor: Slobodan Simić

Dodaj komentar