Sećam se predizborne euforije i smene vlasti u Zaječaru.
Stotinak aktivista SNS iz svih krajeva Srbije sjatilo se u naš grad.
Lekari specijalisti svih profila pohodili su meštane okolnih sela, nudeći besplatne preglede koji su najavljivani putem televizije i radija.
Za batinanje i zastrašivanje bila je zadužena “Munze konza” ekipa, za fizikalisanje i sve ostale poslove – mladi entuzijasti željni dokazivanja.
Znalo se ko kosi, a ko vodu nosi – svaka grupa imala je svoj zadatak. Jedan od prioriteta bilo je beskonačno lepljenje plakata koji su, opet beskonačno, stizali svakodnevno u zamašnim količinama.
Najteži je bio zadatak one grupe koja je bila zadužena za “Zid plača”-čuveni dugi zid koji se proteže ulicom Generala Gambete.
Dvadesetak metara zida beskonačno je oblepljivano plakatom sa koga se Zaječarcima smešio lik velikog vođe Aleksandra Vučića.
Ovaj zid nečijom je odlukom proglašen za strateški važnu tačku, te su se dežurni u smenama od po 12, a neretko i po 24 sata starali da plakate niko ne iscepa i ne naruži – otud i naziv “Zid plača”.
Često sam tada razmišljala o profilu mladog čoveka koji provodi sate piljeći u zid oblepljen plakatima: posmatra prolaznike, prilazi onima koji zastaju i čeka da vidi hoće li nacrtati nešto. Satima korača, u krug, istom putanjom, kao pas čuvar, samo bez vidljivog lanca, i čuva lik velikog vođe, njegovu viziju i interes.
O čemu razmišlja? Šta ga vodi? Da li je to glad za uspehom? Novac? Moć?
Dan za danom čuvari zida su se smenjivali i branili su liniju fronta – starajući se da javnost misli da niko nije protiv, i da svi podržavaju promene koje dolaze.
Na dan izbora nastalo je od ranog jutra opsadno stanje. Svako izborno mesto imalo je svoj “tim za nevolje” koji je bio zadužen da, u slučaju da se u štabu proceni da glasanje ne ide u dobrom pravcu, napravi sranje na biračkom mestu i postara se da se isto zatvori.
Kod strateških biračkih mesta bili su raspoređeni i “Munze konza” tipovi u kolima sa zamračenim staklima, koji su bili tu da nadziru celu situaciju i izgledaju opasno.
Ljudi su se plašili izlaska na izbore. Plašili su se da će dobiti batine. Plašili su se šta će biti posle. Plašili su se oni koji su bili na vlasti da će preko noći postati opozicija.
Vera se za večeru naveliko prodavala – oni najmoćniji bili su spremni da se preko noći pokrste, samo da bi ostali na vlasti.
U međuvremenu, u biračkim odborima odvijao se pod velom tajne strateški važan zadatak: beleženje brojeva izašlih birača iz izvoda iz biračkog spiska za svako izborno mesto- SMS-om su slati u štab brojevi glasača koji su izašli, pa je tako pažnja mogla biti usmerena na one koji nisu izašli.
Zaječarci su zvati telefonom, išlo se direktno na vrata – glasovi su iznuđivani, kupovani za male pare, za obećanja, organizovan je prevoz do biračkog mesta za stare, slabe, one koji možda i ne bi glasali. Svaki glas je bio bitan i besramno je prikuljan.
Dok se običan svet pitao ko je pobedio – oni su već pre kraja izbora znali, i fešta je mogla da počne.
Slavilo se u centru grada. Putem spikera na mobilnom telefonu, u direktnom telefonskom pozivu izbornu pobedu iz inostranstva čestitao je masi u transu lično veliki vođa. U sali tišina, veliki vođa javlja se sa puta, oduševljen, a onda se prolomio vrisak iz stotina grla!
Šta misliš, šta nas čeka – upitala sam slučajnog prolaznika do mene. Pogledao me je i ko iz topa rekao: Čeka nas bolje sutra.
Tako su nam obećali.
Tako je trebalo da bude…
To sutra nikada nije došlo, barem ne za nas, obične smrtnike.
Dan za danom, ređala se jedna laž za drugom, razočarenje za razočarenjem, neispunjena obećanja i evo nas danas tu gde jesmo – usred noćne more kojoj nema kraja.
Često prolazim pored “Zida plača” strahujući od dana koji će uskoro doći, dana kada će nam se veliki vođa ponovo smešiti sa zida, obećavajući nam bolje sutra, koje za nas obične izgleda nikada neće doći.
Dikie Lebedi
Dodaj komentar