fbpx
Društvo Kultura

ZAVETINA PANTALEJ U MARKOVOM POLJU IZNAD ZAJEČARA – PROSLAVA I ISTORIJAT

Balkansko poluostrvo je, zbog svoje izuzetne kulturne višeslojnosti, prostor koji se odlikuje velikom brojnošću, raznovrsnošću i arhaičnošću kultnih (svetih) mesta, kao i bogatsvom, raznovrsnošću i arhaičnošću običajnog sadržaja koji je za njih vezan. U ovom smislu posebno se odlikuje područje, u etnokulturnom smislu veoma šarolike, istočne Srbije. Veliki broj kultnih (svetih) mesta nalazi se i na području katastarske opštine grada Zaječara.

Uglavnom je reč o kultnim mestima koja su obeležena, najčešće viševekovnim, zavetnim stablima – takozvanim zapisima, ili starim kamenim zavetnim krstovima, ali se na njima javljaju i drugi objekti (drveni krstovi, venjaci, sitan religijski inventar…). Iako ih ima na celom području katastarske opštine Zaječar, kultna mesta su u najvećem broju koncentirsana u reonu Belog brega, brda koje dominira Zaječarem sa njegove severne strane. U ovom smislu, Beli breg je svojevrsna zaječarska „sveta gora“ (na relativno malom prostoru ima više od 15 kultnih mesta). To je zbog toga što su se u ovom reonu nalazile njive i vinogradi Zaječaraca i stanovnika obližnjeg sela Veliki Izvor (za razliku od brda Kraljevica, sa južne strane Zaječara, koje je bilo utrina), a poznato je da su zavetine često posvećene zaštiti obradivih površina i useva (na žalost, mnoga od svetih mesta Belog brega su zapuštena i na njima se svetkovine više ne održavaju). Jedno od svetih mesta u reonu Belog Brega je i kultno mesto Pantalej (narodno ime za Svetog Pantelejmona), koje se nalazi na potesu Markovo polje (u severoistočnom delu ovog brda). Ono je označeno starim svetim hrastom – zapisom, na čijem deblu je, sa zapadne strane, ikona Svetog Pantelejmona.

Već četvrt veka mi je, kao etnologu, fenomen kultnih mesta u žiži interesovanja. Sakupio sam dosta etnografske građe o njima, i to u raznim delovima Balkana, razume se, najviše u istočnoj Srbiji, u kojoj živim i koja mi je za istraživanja uvek dostupna (o kultnim mestima sam do sada i objavio više načnih radova i novinskih članaka). Godinama već kontinuirano sakupljam građu i o kultnim mestima Zaječara. Zbog toga sam ove, 2021. godine, 9. avgusta, prisustvovao proslavi zavetine Pantalej, na pomenutom istoimenom kultnom mestu na potesu Markovo polje iznad Zaječara.

Jedna od osnovnih radnji prilikom posete kultnih mesta, pogotovu kada je dan njihove proslave, dan zavetine, jeste kićenje kultnog objekta cvećem i paljenje sveća pored njega. Tako je i u ovom slučaju kultni hrast, kao glavni kultni objekat, zbog dolaska većeg broja ljudi bio bogato zakićen cvećem, a u cilju napretka useva i jednim velikim zelenim strukom kukuruza sa korenom. Pored njega su, po običaju, kao darovi bili zakačeni i nove krpe i peškiri. Sve to daje jednu arhaičnu sliku, koja podseća na nekadašnja prethrišćanska vremena, kada je kult drveta bio centralni religijski kult. Kao i na mnogim drugim kultnim mestima Balkana, centralni čin proslave bio je obred rezanja zavetinskog kolača (koji podrazumeva paljenje zavetinske sveće, kađenje, blagosiljanje, zarezivanje kolača, prelivanje kolača vinom, lomljenje kolača, predaja dela kolača budućem kolačaru), održan oko 11 sati. Obred je, uz prisustvo i učešće tridisetak ljudi, vodio ovogodišnji kolačar Zoran Milojević, koji je na kraju obreda deo kolača predao budućem kolačaru Zoranu Nikiću, koji će biti domaćin proslave sledeće godine. Posle toga je usledila kultna trpeza, takoreći ispod (u senci) starog svetog hrasta. Na trpezu su redom iznošene đakonije i uz nju se obedovalo, pilo i razgovaralo. Kasnije se, uz harmoniku Srećka Milojevića, sina ovogodišnjeg kolačara, i zapevalo i zaigralo. Ostalo se do večernjih sati.

Od prisutnih, a pre svega od Branislava Markovića Buce iz Zaječara (1956), čiji su preci slavili ovu zavetinu, saznao sam da je ona osnovana zbog zaštite i plodnosti Markovog polja (ne zna se tačno kada), jer su, tadašnji vlasnici imanja na ovom potesu imali problema sa atmosferskim nepogodama i rodnošću useva. Pamti se da je pre Drugog svetskog rata bilo nekoliko domaćinstava koja su učestvavala u proslavi zavetine, čiji su se domaćini, vlasnici imanja u Markovom polju, smenjivali kao kolačari. Reč je uglavnom o Velikoizvorcima, jer su oni držali veliki deo istočnog Belog brega, a tu su i dve srodničke porodice Zaječaraca, čiji je predak svoju zemlju, koju je imao pored Crnog Timoka, preko puta Popove plaže, zamenio sa Velikoizvorcima Kalčićima, za imanje u Markovom polju, u kojem se našlo i samo kultno mesto Pantalej. Dve kolibe ovih Zaječaraca bile u neposrednoj blizini kultnog mesta – koliba deda Gavre i baba Lepe na samo dvadesetak metara, a koliba deda Dragiše i baba Radmile, inače dede i babe kazivača Branislava Markovića, nešto dalje (Dragišin otac Neško i Gavrin otac bili su rođena braća). Kuće su imali u gradu, ali u njima su živeli samo mladji, dok su pomenuti stariji uvek bili na kolibama, na imanju, sa stokom.

Branislav Marković kaže da su pre Drugog svetskog rata, a i posle, zavetine proslavljane na veliko (za posleratni period i sam je svedok). Slavlje je počinjalo pripremama i druženjima dan pre praznika Pantalej, kulminiralo je na sam dan praznika, a nastavljalo se i sledeći dan. Svake godine su pravljeni improvizovani venjaci (ovde zvani: vejnici) – drvene konstrukcije na koje se odozgo stavljalo granje sa lišćem, radi hladovine, a i radi zaštite od eventualne kiše. Dolazio je veliki broj, i po 50-ak i više, zvanica, bilo je i po dva-tri reda stolova. Ali dolazili su ljudi i nezvani (iz Zaječara, čak i iz obližnjeg sela Nikoličeva), jer je obavezno bilo i muzike – svirača na gajdama, violinama, harmonikama, ponekad i čitav duvački orkestar (takovana: „plek muzika“), pa se proslava pretvarala u veselje i igranku. I nezvani su mogli da zameze i popiju na račun domaćina, a naravno, i da se vesele i igraju. Zna se da je zavetina održavana i tokom Drugog svetskog rata, jer je ostala priča da su na proslavu jednom prilikom svratili i četnici koji su tuda prolazili. Ovakve proslave na veliko, sa muzikom, trajale su sve do 70-ih godina 20. veka. Poslednje porodice koje su držale kolač bile su upravo deda Gavrina i deda Dragišina. Tada su oni odlučili da prestanu sa proslavama na veliko, ali su nastavili da se na praznik Pantalej ovde okupljaju i režu kolač u porodičnom krugu.

Od polovine 20. veka, u Zaječar, koji je postao novi veliki i perspektivni industrijski centar, u okviru velikog socijalističkog projekta industrijalizacije i prevođenja poljoprivrednog stanovništva u radničko, naglo se naseljava veoma veliki broj stanovnika, pogotovo iz pasivnih planinskih predela jugoistočne Srbije (knjaževački, pirotski, svrljiški, belopalanački, lužnički i drugi krajevi). Međutim, mnogi od naseljenika, iako su se zaposlili u nepoljoprivrednim delatnostima, nisu se odrekli poljoprivrede. Kupili su u okolini grada zemlju i u svojim dvorištima i na imanjima osnovali novu poljoprivrednu infrastrukturu. Tako su naseljenici iz reona čuvene ulice Fruškogorske, u velikom naseljeničkom naselju Kotlujevac, od Velikoizvoraca i Zaječaraca skoro u potpunosti otkupili imanja u Markovom polju (ova ulica je, u stvari, i formirana naseljavanjem uz početak kolskog puta koji vodi ka Markovom Polju i koji se i danas koristi). Mnogi i danas tamo ne samo da obrađuju zemlju, već imaju i stambene objekte u kojima privremeno, pa čak i stalno, borave. Sa dolaskom na ovaj potes, i oni su bivali učesnici zavetinske proslave, veselja i igranki, na kultnom mestu Pantalej, na dan ovog praznika. Kada se sa zavetinskim proslavama prestalo na veliko, oni su, zbog svojih imanja i napretka svojih domaćinstava vezanih za ovaj potes, na ovaj dan tu svraćali da, uz kićenje kultnog hrasta, zapale sveću (običaj posećivanja kultnih mesta na praznike i proslave zavetina veoma je zastupljen i u krajevima iz kojih su se doselili).

Tokom vremena, deda Gavrina i baba Lepina porodica doživela je nesreće, te su sa posetom na ovaj praznik, rezanjem kolača i porodičnom kultnom trpezom nastavili potomci deda Dragiše i baba Radmile – zet Gradislav i ćerka Milosava, kao i unuk Branislav, naš kazivač, i njegova supruga Dušica. Na taj dan su okolne komšije, sa kojima su se i združili i sprijateljili, pozivali na kultno mesto da svrate na čast. Polovinom druge decenije 21. veka, 2014-2015. godine, Nenad Neško Manić, inače poreklom iz pirotskog sela Rudinje, koji je prijatelj sa Branislavom Markovićem i koji je ovde mnogo puta povodom zavetine svraćao na čast, pokrenuo je inicijativu ponovnog obnavljanja proslave na veliko i smenjivanja kolačara. To je Branislav zdušno prihvatio. Pod uticajem Nenada Manića, za kratko vreme obnovi proslave, uz prihvatanje i povremene uloge kolačara, priključilo se još četitri domaćinstava naseljenika, sva iz rejona zaječarske ulice Fruškogorske. Njihovi domaćini (i povremeni kolačari) su: Krstivoje Petrović, poreklom iz Rudinja kod Pirota, Radovan Ćirić, poreklom iz sela Strelac kod Babušnice (ali je u Fruškogorskoj ulici prizećen u domaćinstvo poreklom iz sela Repušnice u Zaglavku – knjaževački kraj), Zoran Nikić, poreklom iz Starog Korita, takođe u Zaglavku,  i Zoran Milojević, poreklom iz timočkog sela Jakovca kod Knjaževca (ali takođe prizećenog u domaćinstvo iz Repušnice u Zaglavku i Gabrovnice u Budžaku). Članovi ovih domaćinstava se nadaju da će se proslavi, za čiju je obnovu i ponovno omasovljenje  najzaslužniji Nenad Neško Manić, priključiti još domaćinstava koja imaju zemljišne posede u Markovom polju i da će se ona u budućnosti još više omasoviti.

Tekst pisao: dr Dejan Krstić

Dodaj komentar