Beše Zaječar varoš, i to kakva. Jest, daleko od metropole, ali ipak varoš.
Radilo je, legenda kaže, nekada više od 10000 ljudi. Kad krenu ujutru na posao – kao reka mrava, mile ka “Staklari”, ka “Porcelanu”, ka “Timočanki”, “Pivari”:….
Ne pamtim ja mnogo od tih lepih dana: rođena sam u vreme kad je crveni pasoš već bio sprdnja, a dinar tek nešto jača valuta od love iz monopola. Život, ipak, još uvek nije bio sasvim loš: polutke su išle preko sindikata, pilići isto, za početak nove školske godine uvek smo imali glanc novo odelo, kupali smo se nedeljom, a dnevnik 2 bio je sveto pismo.
U školi su nas kljukali su idejama da je drugarstvo važno, dok su nam matorci pokrivali oči da ne gledamo strašne slike iz bivše “Juge”. Branili su nam da pišemo latinicom, jer to nije naše pismo. Odjednom, nismo više bili “Jugosloveni”.
Kad je čokolada postala misaona imenica, a pevaljke za jedno vrckanje dupetom počele da dobijaju 20x više love nego što matorci spečale za mesec dana rmbanja – skontali smo da nešto nije u redu.
U vreme kada smo prvi put čuli da za Merdžan može da se ušteka od branja višanja, skontali smo da živimo u svetu laži.
Naučili su nas da ćutimo, svim metodama objašnjavali su nam da “pokornu glavu sablja ne seče”. Ispirali su nam mozak, zaveli su medijski mrak i tako, mic po mic, Zaječar i ostatak Srbije umesto u XXI, zakorači u srednji vek.
Dođe i prođe svakojako vreme – život poče da liči nešto normalno, drugačije.
Cvrc! Igračka plačka – ne potraja dugo, eto nama opet devedesetih.
Počeše razni super-heroji da opsedaju Srbiju i Zaječar: preskaču visoke zgrade, ne spavaju, lete kroz smetove.
U našu dragu varoš useliše se dve strašne nemani odbegle živuljke iz letećeg cirkusa “Sve Nešto Svašta” : vepar Sami i mungos Ogve.
Mic po mic, počeše predstave svaki dan da se održavaju. Isprva su trikove izvodili oni: pritrča im i staro i mlado, graja, larma, hoće svaki da se slika sa veprom i mungosom.
Dođe doba sve se preokrenu – Sami i Ogve sede u publici, a Zaječarci žongliraju, hodaju na rukama, igraju kako mečka svira, preskaču rate za kredit, cepaju uši pa krpe dupe.
Dođe neko čudo vreme – umesto velegrad, postade Zaječar veprograd.
Pijem kafu i čitam vesti na portalu “TV Šest”: Sami najavio dolazak stranih investitora iz Tunguzije. Otvara se nova fabrika letećih ćilima, biće zaposleno 300 Zaječaraca!
Pamtim, kao klinci vukli smo za nos Kotlujevčane da im za dolazak u Zaječar treba pasoš kada pređu preko mosta. Kad su srušili most počeše zli jezici da pričaju da Kotlujevčanima osim pasoša treba i leteći ćilim.
Eto, Sami i Ogve i ćilime dovedoše!
I što sad kukaju Zaječarci da im nije dobro?
Pisaću portalu “TV Šest” da ispita slučajne prolaznike.
Dikie Lebedi
Što se tiče faune vezane za Zaječar i okolinu, negde sam pročitao da su veprovi nastanili ove prostore još 2004. godine. Te godine nakon kulminacije zagađenja borskih šuma, prelaze u naš atar u potrazi za hranom. Od tada su krenuli da dolaze “strani investitiri” iz Italije, Grčke, Danske, Engleske, Slovenije… Legenda kaže da su tada krenule da se množe razne živuljke, a epilog možemo gledati u realnom vremenu.
“Otpor obojici”