Jedna od prvih poslovica koju su mi moji matorci ugurali u glavu je: Nema hleba bez motike. Ova narodna mudrost nedvosmisleno nas uči da se bez poštenog i napornog rada ne može živeti. Koliko je hleb poštenog seljaka i onog ko je prinuđen da nosi motiku težak – zna svako ko je makar jednom samo po Suncu držao motiku duže od 3 sata.
Kada je pre par dana objavljen oglas da se traže radnici za okopavanje suncokreta, a da je cena rada po satu 150 dinara zanemela sam. Deset sati neprekidnog kopanja za jedva nešto više od 10 evra! Pomislila sam koliko neko mora da bude mučen, gladan i siromašan, rešen da pošeno zaradi neki dinar, da bi se ujutru pojavio na autobuskom stajalištu sa motikom u rukama i savio kičmu po ovoj vrelini.
Dvojica mladića pojavili su se sa motikama u rukama. Jedan sa iskustvom od nekoliko dana, drugi bez ijednog dana iskustva. Prvi je nabedio ovog drugog, posle par dana rada, da mu se pridruži – hajde, nije strašno, vreme brzo prođe kada se radi. Zaradićemo neki dinar, za leto, za džeparac, za more… Pozajmili su motike – od komšije, od rođaka. Stavili su rančeve na leđa, poneli kačkete. U rančevima sendviči koje su napravile mame – sa knedlom u grlu, ali ipak ponosne na svoje mlade koji su rešili da svoj budžet dopune.
Stajali su na stajalištu, planirali šta će i kako sa tim novcem. Šalili se na svoj račun, da oteraju strah i nesigurnost. Rešeni su, neće odustati. Autobus stiže, staje… ulaze ljudi.
Vi ne možete – odgovara predradnik. Zašto? – pitaju oni. Ti imaš samo par dana iskustva, a ti nikakvo. Mi čuvamo mesta za stare kopače. Vi nam ne trebate.
Autobus odlazi.
Stoje, gledaju se, u tišini, u neverici, posramljeni, poniženi zato što su hteli da rade, zato što su hteli da zarade pošteno, da nauče, da steknu iskustvo.
Razumem ja surovu logiku – posao će brže odraditi 10 iskusnih ljudi nego 20 bez iskustva, ali kako će neko pa steći iskustvo ako mu se ne dozvoli? Kako će nek naučiti da radi? Koja je poruka i nauk upućena ovim mladim ljudima?
Otišli su, pokunjeni i nemi.
Oglas – poziv za rad danima je objavljivan u svim medijima, valjda da se oda utisak da se nešto radi, da posla ima preko glave, i da može standardno da se kaže kako posla ima, ali ljudi neće da rade.
Pa znate šta – ljudi hoće da rade, čak i po toj robovlasničkoj ceni – ali koja vajda kad ti je i za nadničarenje potrebna veza, i to debela i preporuka.
Plače mi se – od besa.
Plače mi se – zbog svih poniženih koji žele da rade i rade u nehumanim uslovima.
Plaće mi se – jer se veličaju ku**e i lopovi i bahati.
Plače mi se kad vidim u šta se pretvorio ovaj grad.
Nek vam je na čast.
Ostajte mi zdravo!
Dikie Lebedi
Mislim da ste preblago opisali ono što se dešavalo jer sam i sam bio učesnik na tom okopavanju suncokreta. Neverovatno je da ne daju ljudima, da za 6 sati rada bez prestanka, (do doručka), ne naprave ni jednu pauzu od 5 min. Da se okrepe vodom, ili sednu na zemlju da odmore leđa. Čuo sam zahteve za pauzom: “Dajte nam 5 min odmora”, a odgovor je bio: “Neću više da čujem ni reč.” Prvobitni polazak bio je u 06h ujutru, ali je zbog vrućine pomeren za 04h, a to znači ustajanje oko 03h. I ja sam video decu punu entuzijazma, i želje da zarade neki dinar. Ne mislim da je to rad za džeparac, ili neka kinta za more, jer je i moj klinac bio samnom. To je nasušna potreba za hlebom jer je situacija takva kava jeste. Baka koja je radila pored mene ima 72 god. Neću da spominjem pešačenje nazad od 40 min do autobusa, što sve kad sesabere iznosi oko 10 sati, zavisno ko u kom delu grada stanuje. Isto se dešavalo i sa berbom višanja u Trnavcu jer je vlasnik tih plantaža poljoprivredno dobro Zaječar. Ali autobusi su iz dana u dan sve prazniji aprvog dana su bili puni. Nije to zbog umora, već zbog bahatog ponašanja kontrolora. Voda je na 2km, gajbe niko ne skuplja, već moraju umorni berači da ih nose po 300 metara do traktora. I još nešto. Iza tog posla stoji agencija Job Mate koja navodno sarađuje sa NSZS. Nisam čuo ni jednog da ga je NSZS pozvala i ponudila posao. Sramota je, ali na to smo navikli. Žalosno je to ali nema veze, možda nam tako i treba po onoj staroj: tražili ste gledajte. Bilo kako bilo sutra idemo na otvaranje nezavršenog mosta da dočekamo Sašu i Zoranu. I da: ljudi se u Srbiji razlikuju po tome što imaju jednaka prava.
Video ljude danas sa motikama, ali nisam znao o cemu se radi.
Al’ da ti neko kaze da ne mozes da kopas … e to jos nisam cuo.
Trasno!
Eeee pa, svaka ti cast.. I treba neko da kaze ovim nazovi ljudima kod su doveli ugled jedno lepog grada na ivicu propasti.. Opet, svaka ti cas sto si ukazala na nepravdu koja se treba skloniti sa lica zemlje.
Pera12 slusala sam strasne patnje nadnicara, nazalost, nisam imala dublji uvid u iste, kao sto ste ga imali vi.
Pricu ove dece cula sam sasvim slucajno i zabolela me je, kao i svaka rec vaseg tuznog svedocenja. Divim vam se sto radite tako mucan posao i imate moje najiskrenije postovanje.
Dalibore, nazalost i toga ima.
Nenade, hvala vam. Smatrala sam da ova prica ne sme ostati neispricana, zarad svih bolnih, vrednih ruku, koje krvavo zaradjuju hleb. Cast onima koji ce i narednog jutra ustati i cekati autobus sa motikom u rukama.
Moj otac je skolovan covek koj ima fakultet (Masinski inzenjer) 57 god. fakticki bez posla, radi u propaloj firmi i ja sam zeleo da mu pomognem i da idemo u visnje , znaci 12 sati rada bez hrane i icega samo berba, sve sto nosite od kuce to je… Uslovi uzas, rad pod najtezim okolnostima, hleb sa 7 kora bukvalno. Jedva se zaradi hiljadu dinara, a kad se dodje kuci ko ubiven. Sramota je za ovu zemlju i stvarno ne znam gde idemo…
Zaječar je umirući grad, ko poslednji izđe nemoj da gasi svetlo, neka upali sveću!