Tihi Anđeo srpstva

Posvećeno svakoj duši srpskoj koja hrabrost ubira iz raširenih krila dvoglavog orla, i koja put svoj usmerava ka Krstu pravoslavnom slaveći Boga.

Oprostite ako se neoprostivo može oprostiti da, ali oprostite jer više ne želim, ne mogu i neću….ja sam tihi šapat Crkve pravoslavne.
Nađoh se između dva ogledala, i u onome ispred sebe upoznah radost i ispunjenje, jer se u njegovoj refleksiji projavi slava-videh..ne,ne… osetih tu blagost naših predaka kada bejasmo sinovi Nemanjićki… namirisah tamjan radosti koji nam donese Svetli i Veliki Sveti Sava uspostavljajući Crkvu…obradovah se putujući oazom istorije našeg slavno srpstva kada je jedan narod živeo jednim duhom leteći na leđima krilatog anđela- a jedno mu krilo beše država a drugo Crkva…..

Okrenuh se potom ka drugom ogledalu i odjedanput kao mačem posečen padoh na kolena..strah,jad,vrisak suze… U ogledalu drugom prekrivenom kapima krvi, ugledah polje mučeničko, a na sred polja onog istog moćnog anđela, sada rasčerupanog koji je u iskrvavljenim rukama držao svoja krila nemo jecajući…. a Oni koji ga zarobiše, oboriše i uskrativši mu jedrenje Nebeskim poljima, teatralno likovaše nad osakaćenom nevinošću, slaveći svoju porugu kurvajući se u grehu propasti, ne videći da su oni novi Pilati koji razapinju pokolenja svoja na krst, umivajući ruke lažnim izgovorom (ne) slobode…. samo… o Sile Nebeske…. videh i jednu nemu, nepomičnu oronulu i istrošenu siluetu starice zavijene u veo crni, i ona stajaše nadvijena nad anđelom koji u žaru bolova svojih kroz jecajni krik, koji kida dušu i rastače misli i kao srp kosača preseca nebo, vrišteći izgovori njeno nevino ime „ Sveta Majko Srbijo“, i u tom uzavrelom plamenu muk se pomeša sa razvratnim kikotanjem raspinjača srpstva, i ono predivno, iako povređeno i do izdisaja dovedeno biće anđelsko, tiho i umilno poče svoju pesmu pojati, parajući nebesa i izvlačeći svakli atom tuge…

„ Majko- šta je cvet koji ne procveta i reka, koja ne žubori. Majčice moja mila, zašto je neko toliko pomračen, te umesto da ti išupa trn iz povređenog tela i da te izleči, zariva ti mač izdaje u srce. Ko su ti koji se Srpskom vlašću zovu a srpstva u sebi nemaju. Ko još može toliko biti pomračen, da mi isčupa krila i umesto leta u Carstvo večno, obori u tamu propasti ljudske. Ko su ti „srbi“ koji gaze po oltarima svetim, ne videći da im je zemlja izgrađena na temeljima od kostiju mučenika. Kakva je to sramota koja ne poznaje stid, i ko je toliko nerazuman da na plodnu zemlju seje trnje i korov. Boili me majko to što sam ja satkan od čiste srpske duše, odeven sam u krasnu odeću pravednosti i čistote, na glavi mi je venac iskovan hrabrošću i smelošću koja je stvorila i očuvala slobodu i urezala postojanje srpsko u svetu, opasan sam najdivnijim sećanjima koji su kao svod koji se nadvija nad ovim svetim tlom, zadojen sam verom pravoslavnom, verom u Jednog i Jedinog Gospoda Tvorca na Nebesima, naoružan sam oružijem trpljenja koje odoleva svakom tlačitelju, telo mi je prekriveno ponosnim ožiljcima koje zadobih od Kosova do sada….ali majko, smrtnu ranu zadobih od svog naroda, ono što mi je nekada bilo izvor snage, sada je seme propasti. Odeću mi pocepaše srpski vlastodršci, ti sinovi Judini i ljubitelji srebroljublja, krunu mi skinuše kukavice srpske razoritelji… a krila, ah majčice moja maila, najveću snagu i ponos, krila mi odsekoše nemilosrdni i pomračeni izdajnici svoje dece… ali ne boli me odsecanje… boli me to što ih razdvojiše…što rastaviše Državu od Crkve….što rastaviše narod od Tvorca…..i na kraju majko, moli se da svane zora večnog dana, oglasi tim,tim robovlasnicima svoga naroda, da prestanu licemerno graditi mostove od kamena i drveta, jer je već most izgrađen, most od suza i jecaja onih koji su stradali i koji stradaju most koji prevodi Srbiju od zemlje ka nebu. Reci im majko…ne naredi im da ti ne spuštaju kapke na umorne oči tvoje, nego neka izađu iz kaveza sujete i zla, i neka na kolenima dopuze do oltara srpskih pravednika i branilaca i neka sa krvavim suzama mole za oproštaj. Neka obnove Crkvu duhovnu i sastave je sa onom beztelesnom i nepropadljivom,iskonskom državom i samo tada i jedino tako ću se izlečiti, moja će krila ponovo izrasti i ojačati, i opet ću leteti ne znajući za granicu…granicu između smrti i večnosti……

Ja sam tihi šapat Crkve i opet Vas molim da mi oprostite što više ne želim, ne mogu i neću da trpim suze iskasapljenog ANĐELA, već mogu, želim i hoću da ga negujem i lečim i pomognem mu da vrati svoja moćna krila sastavljajući ih pero po pero… A VI?

Sinonim Liturgikon