Mislio sam da nikada neću imati taj bedan osaćaj, osećaj koji u meni lomi i poslednji deo tela, i pokušava da nametne svoju volju.

Priznajem, pogrešio sam. Bol koju osećam ne može se meriti, to je takva bol koja jednostavno grize, lomi, čupa, uništava i kida poslednje atome energije koja je zdrava i želi preuzeti punu kontrolu nad mojim telom i srcem.

Borim se, koliko mogu. Teško je. Do duboko u noć posmatram nebo, i pitam se gde sam pogrešio…. San nikako da dođe, a već prvi zraci sunca, kroz prozor, upozoravaju da je još jedna teška noć prošla, i da je novi dan počeo da se stvara. Ne znam šta je gore, da li noć ili jutro, osećaj jeze u meni ne dozvoljava da trezveno razmišljam….

Novi dan donosi još veću bol. U isčekivanju tvoje poruke sati lete, tišina para uši, srce ubrzano kuca, kao kada sam prvi put ugledao tebe….

Ne znam šta je gore, da li da se javiš ili da ćutiš. U oba slučaja tvoj odgovor ostao bi isti.

Šetam kućom, još uvek sve miriše na tebe. Tu su slike, tu su tvoje stvari, tu je jednostavno tvoja duša, osećam je. Mozda je sve polako počelo da bledi, ali je sve tu, čeka te da se vratiš….

Sve je onako kako si ostavila. kako ti voliš da kažeš: „Na svom mestu“, ali samo jedno fali, i to mnogo fali, fališ TI.

I svestan sam da ćeš tek faliti, nedostajati, i znam da će bol biti još jača i još opasnija, ali se borim, borim se, samo da izdržim. Ne sumnjaj u mene, jak sam kao stena. Trpim, i ćutim.. Gutam, dišem, razmišljam….

Stalno me mori jedna misao, a to je zašto je tako moralo da bude?

Uvek smo bili tu jedno za drugo, u svemu smo se podržavali, savetovali jedno drugo, uvek sam ti pružao rame za plakanje, uvek te zagrlio  jako i dugo, plakali smo zajedno, smejao se kad i ti, nazivao te slatkim imenima kao i ti mene, sve u svemu bili smo par za primer….

Verovatno se pitaš zašto ovo pišem, evo odgovoriću ako te interesuje, hteo sam da u ovom apsurdnom svetu, punom bola, sran*a, i losih ljudi, izbacim to loše iz sebe i zamolim te da zajedno , kao što smo uvek radili dodamo boju ovom sivom životu….

Mala moja, hvala za sliku što si mi poslala, to je moj prozor, i nikom ga ne dam. Provodio sam sate na njemu, prateći pogledom kako odlaziš na posao, i isto tako na njemu sam čekao tvoj povratak kući posle napornog dana…. Šest godina je to bio moj prozor, i čuvaj ga, ako već ja nisam znao da sačuvam tebe. To je najlepši pogled i ako nema niša lepog, za mene je on sve…..

Nadam se da si dobro. Znam da sada sve reči koje si govorila meni, šapućeš nekom drugom. Ali znam i siguran sam da te reči niko ne razume tako dobro kao što sam ih ja razumeo. Siguran sam…..

Sunce polako zalazi i ovog dana, i ako je bilo stidljivo, poslednji zraci nestaju, a mene čeka još jedna noć… Noć bola, tuge i patnje…. Samo kada bih …… san došao po mene da mogu da zaspim i na trenutak ne osećam ovu bol koju veruj mi podnosim, ali ne znam još koliko mogu……

Aniri Šalve

Postavi komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here