Tebi pišem, tebi koja si me tako ranila, koja si zauvek ostavila rupu u mom srcu…. A zašto? Zašto, pitam tebe? Imala si sve od mene što neko poželeti može. Ljubav, poštovanje, večitu vernost, imala si moje telo, moju dušu, moje srce, mogla si me i povrediti mnogo i dodirnuti strašno, jer si imala pristup svakom delu moga bića. A šta se desilo? Ne znam odgovor. Zaista ne znam. Puno reči, a još više osećaja. Šteta, moja ljubav je za tebe ništa. Otimaš, a ništa ne daješ.

Ma, pitam ja i sam sebe, zašto ti sada pišem? Neću reći, ne, ti si samo kriva, ne. I ja sam. Priznajem da sam neupotrebljiv. Ali ti nisi umela u dvoje da traješ.

Sećaš se onih sretnih meseci? Nikada ih neću zaboraviti. Čarobni mart, magični april i fenomenalni maj. Da. To su te konstante sreće. Ponekad sanjam, kroz snove preživljavam one dane, dok si me valjda volela. Jer više ne znam ni sam šta je istina. Ne znam. Nije teško biti rob onome koga voliš. I zaista je tako. Sve bih uradio za tebe. Neću te pitati zašto je to tako očigledno. Nisam tražio da to ti budeš meni, a voleo sam da me voliš. Zar je to toliki greh? Želeti da te vole i da si obožavan. Ne oni. Ne neko. Ti! Sa maglom u mislima, znam, uništila si našu vezu. Znao sam onoga trenutka kada si me prvi put slagala. Znao sam sledećeg dana kada si me zaboravila. Znao sam sledeće nedelje kada si me ignorisala. Znao sam sledećeg meseca kada si me ostavila. Da. Pokušao sam da se naviknem, ali nisam mogao. I sada se lomim. Zašto ne mogu da te odvojim od suštine svoga života? Zašto si tako postojna u meni? Sve što si radila je to da si me terala od sebe.

Još uvek te volim, a to znači živeti istinu i drhtati pri pomisli na tebe. Zahvaljujem ti se na svemu, ma koliko da je trajalo. Draga, siromašni su oni koji nikada nisu voleli! Ali, postojiš uzalud. A mogli smo na put sreće krenuti zajedno. Tebe to nije zanimalo. Koliko samo može nedostajati zadovoljstvo milovanja, nežnosti. Možda je ljubav način da se naučim patnji. Sada ne znam šta ću sam sa samim sobom. I ne želim tebe da nosim na duši.

Boli najviše što shvatam da ti nisam ni značio, kada i dalje ne šalješ ni poruka ni vesti. Da. Ja sam bio epizoda. Znam to. A ja te nisam želeo za jednu noć. Ne. Za jednu avanturu. Ne. Želeo sam te kao buduće ostvarenje svojih želja. Želeo sam te kao ženu koja me neće pratiti samo deo puta, već kroz ceo život. Zato nije ni čudo što sam se sa pravom zapitao da li sam ja sposoban da ti pružim sve ono što treba kroz život. Da se na kraju pitam, da li će ti ljubav koju ti pružam biti dovoljna. Nisi je htela. Prihvatio sam to i moram otići. Odlazim, zauvek, i ja i moja ljubav. Ona neće prestati, ne, samo jednom se ljubi!

Ne piši mi, ne dozivaj, samo me zaboravi. Ja ne postojim. Ja sam ionako senka onoga što sam bio. Nesposoban više za ljubav i večno nespreman da se upustim u novi ljubavni rizik. Puno reči, a još više osećaja. Budi srećna, jer si se otarasila najvećeg gubitnika u istoriji gubilaštva. Budi srećna i uživaj, ja ću se nekako snaći.

Zbogom, i, ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti.

Aniri Šalve

Postavi komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here