fbpx

PREDIZBORNI MARKETING

Dikie Lebedi

Ko je ubio rock and roll?

PREDIZBORNI MARKETING

Malo čemu sam se u detinjstvu radovala kao letnjem raspustu: beskrajni dani bezbrižnog lutanja.

Premrzli od prekomernog plivanja, grejali smo se uz vatru od pruća, smejali se kao ludi, uvereni da bolje od toga ne može.

Raščupani, kao rakovi crveni, bosonogi smo se vraćali kućama, pešačeći po vrelom asfaltu – još pamtim taj prijatan osećaj topline.

Matorci su nam stalno zvocali, ali nam nisu branili.

Sloboda kretanja bila nam je privremeno ukidana samo onda kada bi se prvi put kompozicija voza zaustavila kod gradskog stadiona puštajući gomilu “čupavaca” i “besposličara” koje “roditelji badava lebom rane”.

Zevali smo u  njih, upijajući to šarenilo koje nije bilo ni nalik onom “opšteprihvaćenom” i “normalnom” sivilu.
Nitnovane jakne, kose neverovatnih boja, iscepane farmerice, bedževi, rančevi na leđima, slivali su se sa svih strana, kao bića sa druge planete.
A mi… mi smo bežali, krišom, uprkos zabranama da ih ne gledamo i ne obraćamo im se, i gledali iz prikrajka šta rade, kao da su neko divljačko pleme.
Pamtim još prizor iz kampa kod hale – momak naglavačke visi sa breze, a drugi prska lakom za kosu fluorescentno zelenu ćubu ne bi li je učvrstio.
Gitarijada je bila borba za slobodu, borba protiv ustaljenog “tako treba”, eksplozija mladalačkog “ja tako hoću”. Gitarijada je bila protiv trulog sistema, koji je gušio kreativnu decu i veličao šlihtare i bubalice.
Svojim bekstvom u ludilo ovi Marokanci pokušavali su da se što više udalje od slike budućnosti koja ih je čekala, od slike svojih umornih, želja i mašte lišenih roditelja, koja ih je podsećala na zatvor i nešto gore od smrti. Puštali su svoje “bjesove” na slobodu, u tamu, da čine šta im je po volji.
Bilo je svega: seksa, droge, rock and roll-a…
Gitarijada je bila eksplozija – vulkan energije, erupcija strasti i želja, rock and roll romansi, bajka.
Gitarijada je bila i protiv korupcije, lek protiv starenja, protiv sistema i gušenja.
Ostajali smo noćima budni, čekajući da odrastemo, da doživimo sve to, da ušetamo u masu dupke punog stadiona i poludimo, srce je gorelo dok smo sa suzama u očima pevali u krevetu, sa navučenim farmericama, zadnjica crvenih od lekcije: “Zašto nećeš ići na Gitarijadu dok te ja hlebom hranim”. Živeli smo za rock and roll.
Prošle su godine. Dosta se toga promenilo, puno toga nam je iz dupeta došlo u glavu, pa ipak…
Gitarijada je ostala, u srcu, tu negde, kao svetionik, kao sećanje na snagu mladosti – hram nečemu svetom.
Čitam vesti o firmama za jedan dan preko kojih se obrće neka ogromna lova i mislim se: Zaista, koliko nas košta Gitarijada?
Koliko košta taj blistavi cirkus – angažman tehnike, obezbeđenja, angažman PR-ova, promo ture, smeštaj, ishrana, razvođenje revijalaca po kafanama i klubovima i njihovo zabavljanje, marketing, putni troškovi, dnevnice… i što je još važnije: koliko se i ko sve ugradi u ogromnu lovu koja se okreće?
Šta od toga ima ovaj grad, i šta od toga ima rock and roll?
Ok, čuli smo priče o ciframa 250000 gledalaca tokom tri večeri ( mada meni to sabiranje zvuči ko ono 100 ovnova, 200 muda, 400 paprikaša ) ali šta je realan doprinos tog festivala ovom gradu i ko realno zgrće debelu lovu iza naših leđa?
Zašto nam neko ne položi račune?
Na godinu dana od pola veka postojanja, Gitarijada realno podseća na ostarelu prijateljicu noći, koja prejakom šminkom pokušava da se vrati u mladost.
Dok mašta o braku sa Vudstokom, realno je gazi Exit, koji je novi svetionik mladosti.
Možda je došlo vreme da se Gitarijada ubije?
U sramnom stanju u kome je, ogrezla u pranju novca i korupciji i interesima trulog sistema, to ne bi bilo ubistvo, već poslednji čin milosti.
Rock and roll je mrtav!
Živeo rock and roll!

Dikie Lebedi

Dodaj komentar