Božićni običaji jedinstveni po kanonu SPC
Etnolog Vesna Marjanović izjavila je danas da su običaji za Badnji dan i Božić jedinstveni kada su u pitanju kanoni Srpske pravoslavne crkve, ali da je svaka mikrosredina izgradila svoje oblike ponašanja, kao i da su se ti običaji, pod uticajem vremena, dosta promenili.
“Badnji dan je poslednji posni dan u božićnom postu, kada se priprema hrana i okuplja porodica za doček rođenja Isusa Hrista. U seoskim domaćinstvima se unosi slama, sprema se pasulj, spremaju se suve šljive i orasi, a sledi darivanje dece. Uglavnom se sklanjaju svi oštri predmeti, jer se verovalo da mogu preci da se povrede. Verovalo se da su na Badnji dan živi i njihovi pokojnici zajedno“, rekla je Marjanović za Tanjug.
Novina je kićenje badnjaka, a narod je, prema njenim rečima, imao određeno poštovanje prema badnjaku u periodu dok je čovek bio više vezan za samu prirodu.
Božićni običaji jedinstveni po kanonu SPC, ali se razlikuju od kraja do kraja
“Ritualno se po badnjak išlo u zoru, mada je bilo slučajeva i kada su na Badnje veče to radili, jer su ujutru bili uposleni. Tako se zapravo radilo posle Drugog svetskog rata kada Badnji dan nije bio slobodan dan i kada su ljudi došli sa posla, pa išli u seču badnjaka uveče“, kazala je ona.
Marjanović ističe da badnjak, kao sveto drvo, simbolizuje duše predaka i oprost precima.
“Kada se sekao badnjak, nosio se mali kolačić i vino, a gledalo se da drvo padne na istočnu stranu. Danas, koliko sam posmatrala, to ne gledaju. Mesto koje je sad na neki način ranjivo, daruje se tim kolačem i posipa vinom kako bi se iskupili gresi. U seču je uglavnom išao najstariji član porodice sa nekim mlađim, uglavnom detetom. Deca su nam u svima ovim praznicima neka vrsta kopče za prenos tradicije“, objasnila je Marjanović.
Ona dodaje da je običaj bio i da se badnjak, nakon što se donese kući, nasloni na istočnu stranu zida.
“Čekalo se veče da se badnjak unese i iseče“, rekla je Marjanović.
Kada je reč o urbanim sredinama, badnjak se danas najčešće kupuje na pijaci.
“Poslednjih 10 godina koliko sam ja ispratila, na pijacama ima i nekog žita, pšenice. Sve ono što je za poljoprivredno domaćinstvo važno, a ne za nas u urbanim sredinama”, kazala je Marjanović.
Razlike i u pravljenju česnice
Pravljenje česnice se, kako navodi, razlikuje od mesta do mesta, ali je običaj da se stavi komad drveta, jarma, kukuruza i pasulj.
“Negde se pravi od kukuruznog i pšeničnog brašna, a severno od Save i Dunava je poput suve pite. Ko pronađe paru, veruje se da je srećnik cele godine, a domaćin otkupljuje tu paru od onoga ko je pronašao i stavlja je kod ikone. Na moje pitanje šta čine sa tom parom, kažu da kupuju so jer to je ono što je u prošlosti bila retkost i dragocenost“, rekla je Marjanović.
ZaječarOnline/Tanjug/O.B.
Dodaj komentar