fbpx
Sport

Zaječarske fudbalske legende – ALEKSANDAR SAŠA PETKOVIĆ

Simbol odbrane RFK Bora iz njegovih prvoligaških dana. Iako rođeni Zaječarac, još kao klinac oblači dres podmlatka Bora.

Rođen 10. juna 1949. godine u Zaječaru, u naselju Brestak koje je poznato po tome da je dalo dosta dobrih fudbalera. Pored Saše, tu su svoje prve fudbalske korake načinili i legendarni Stevan Andrejević, kao i njegov mlađi brat Dragan, zatim Dragoljub Potić, Miodrag Panić, Mile i Ljuba Božić i još mnogo njih koji su ostavili fudbalski trag u gradu podno Kraljevice.
Kasnije postaje kapiten podmlatka Bora i član jedne od najuspešnijih generacija tog kluba, zajedno sa Vojom Brašancem koji kasnije postaje legenda Timoka i najbolji strelac Srpske lige svih vremena i Stevanom Komljenovićem (olimpijski reprezentativac i nekadašnji igrač Bora, ljubljanske Olimpije, Napretka i Vojvodine).
Za ”rudare” je debitovao 1968. godine, u prvoj prvoligaškoj sezoni, kada su, pored Prve lige, takođe bili učesnici Kupa pobednika Kupova (današnji Kup UEFA) i Balkanskog Kupa.
Bio je krcat vrlinama, kao da je Sveti Petar završavao dnevnu raspodelu kada je on kao poslednji došao da primi darove, pa mu je dao natprosečno sledovanje fizičkih mogućnosti, talenata za fudbal, atletiku, stoni tenis i streljaštvo, skok koji će mu omogućiti da sa 181 centimetrom nadmašuje više od sebe.
Ostaće upamćen kao jedan od simbola odbrane RFK Bora koji je sa pokojnim Nemanjom ”Nenom” Radulovićem činio jedan od najboljih prvoligaških tandema. U takvom dvojcu jedan je bio prednji, a drugi zadnji centarhalf ili u fudbalskom žargonu – kostolomac i filozof.
Saša je u mlađim kategorijama igrao centarfora, ne samo za Bor, već i za razne reprezentativne selekcije. Kao takav je ušao i u seniorski tim, otpočevši karijeru kao i svi drugi – sedeći na klupi za rezerve. Kada se Nemanjin parnjak povredio (a njihova rezerva bila pod suspenzijom zbog neke gluposti), legendarni trener Žigante ga je, nemajući nikog drugog toliko krupnog, ubacio u vatru na mesto kostolomca što nikada ranije nije ni pomišljao da igra. Na sledećoj utakmici je bio u prvih jedanaest, na narednoj takođe i tako još mnogo godina. Toliko se dobro pokazao na toj poziciji da je, kada je Nemanja Radulović prešao u trenere, uprava dovela novog filozofa, umesto da po ustaljenom redu stvari to mesto preuzme Saša. Nisu hteli da izgube takvog kostolomca, prave zamene na tržištu nije bilo, sva talentovana deca su se i tada gurala u napad, po cenu doživotne klupe ili zonske karijere.
Tek na isteku drugog ugovora (tada su se potpisivali najmanje na četiri godine, a ne kao sada na jednu ili dve, međusobna lojalnost kluba i igrača se podrazumevala i na taj način potvrđivala), kada je tresnuo pesnicom u sto i rekao: ”Pare me ne interesuju, ili to ili odlazim!”, a znalo se da ga je tražilo pola Prve lige, Saša je konačno prešao na mesto filozofa.
”Nemanja je bio najbolji”, pričao je kasnije i kada ga niko ne pita. ”Mogao je da bude filozof do pedesete da je hteo, a ja bih i dalje lomio i svoje i tuđe kosti.”
Celu svoju karijeru proveo je u RFK Boru, do 1979. godine kada odlučuje da ”okači kopačke o klin”.
Zabeležio je čak 169 prvoligaških nastupa za ”rudare” uz 2 postignuta gola.
Iako nikada nije nastupao za neki zaječarski klub, ostaće upisan u istoriju ovog grada kao jedan od najboljih prvoligaških igrača koji su rođeni u gradu na dva Timoka.

Izvor: Zajačarske fudbalske legende

 

Dodaj komentar