Istorija broji velike žene čija se dela i reči do dana današnjeg prepričavaju. Kroz vekove šetale su etiketirane kao manje bitne u svim sferama života. Njihov glas isprva nije bio čujan, njihova tela bila su vlasništvo, a njihove sposobnosti se nisu čak ni razmatrale. U međuvremenu hrabrost je pobedila, pa se tako žene nalaze na mnogim funkcijama kako kod nas, tako i u svetu. Često ih možemo videti u medijima, javnom životu, organizacijama i brojnim institucijama. Međutim, taj dojam koji često imamo i nije najtačniji zbog dugog odsustva rodne ravnopravnosti. Česta podređenost, smanjena zarada i seksualno uznemiravanje deo su života žene. Kako pomoći ženama da budu podjednako poštovane?
Apsolutno pravo žene je da izabere svoj prioritet. Do sada govorismo o ženama koje stvaraju i bore se. Hajde da se osvrnemo i na žene koje su se odlučile biti majke i domaćice, što ne isključuje da ove prve to ne mogu biti. Žene koje su svoj život posvetile deci, iznedrile su iz nemaštine i lošeg života mlade ljude, pamet i snagu koja nas i drži na ovom tlu. Te žene takođe doživljavaju nasilje, kako pisihičko tako i fizičko. Želimo rodnu ravnopravnost za sve njih!
O načinu vaspitavanja ženske dece, poziciji u kojoj se nalazi jedna žena u Zaječaru ali i o samoj ideji rodne ravnopravnosti govorila je profesorka sociologije Dragana Rašić.
1. Koji je Vaš stav o učešću žena u političkom životu Zaječara?
,,Volela bih da vidim više angažovanih žena kada je politička scena u Zaječaru u pitanju. Više angažovanih žena u politici na lokalnoj sceni značilo bi bolju komunikaciju i manje sujete. Sada, koliko god da ih ima, nisu na mestima na kojima je moć. Poluge moći su i dalje u rukama muškaraca, a žene, čini mi se, i dalje slede. Ohrabrujem sve žene koje su zainteresovane za dešavanja u našem gradu da se aktivno uključe, da budu dovoljno glasne i jasno izraze svoje mišljenje. Samo nam se čini se da su žene neusaglašene, ali mislim da kada su motivisane, mogu biti izuzetno konstruktivne i inovativne. Politička scena u Zaječaru, posebno ako govorimo o ljudima na vlasti, vapi za rešenjima koja će u najmanju ruku biti smislena i logična. Žene, ako prihvate da preuzmu odgovornost, osmele se i krenu, imaće puno prostora da ovaj grad učine lepšim mestom za život. Znam to jer žene, pre svega, uvek misle na narednu generaciju, a ne samo na sebe.”
2. U kojoj profesiji muškarci i žene dobijaju brojčano ravnopravno radna mesta?
,,Što se obavljanja posla tiče i profesionalnih opredeljenja, možemo reći da se i dalje, ovde na Balkanu, profesije dele na tipično ženske i tipično muške. Otud tolika disproporcija kada govorimo o profesijama. Volela bih kada bih mogla da vidim više muškaraca u ulozi vaspitača ili više žena inženjera. Ali to su obrasci koje nam društvo servira od malih nogu… od prvih igara za decu, kroz frizeraj i kuhinju za devojčice i alate i puške za dečake. Kroz roze i ljubičasto ili plavo i zeleno. U takvoj nam atmosferi odrastaju deca. Ipak, verujte mi, kroz godine rada sa omladinom mogu vam reći da sam videla izuzetne devojke programere i momke koje je interesovala porodica i rodna ravnopravnost. Dakle, menja se… polako, kao i svaka društvena promena tog tipa. Nadam se da ću za života dočekati da se ljudi gledaju kroz svoje sposobnosti i mogućnosti, a da će pol biti usputna kategorija.”
3. Ukoliko kažemo da su žene na tržištu rada ranjiva grupa, šta doprinosi stvaranju tih ,,rana“
ili još gore – pravih rana?
,,Pre svega, društvena klima. Mi kao društvo još nismo raščistili jesmo li za ravnopravnost samo deklerativno ili i suštinski.Ako imate muškarce koji su na visokim državnim pozicijama i koji bez problema kažu da vole kad „novinarke kleče“ ili izjavljuju da svoje žene puštaju u grad sa drugaricama samo kada je prikladan datum ili kada ocene da je to u redu, onda je potpuno jasno da takvi ljudi nikada ne mogu da stvore klimu u kojoj će se rodna diskriminacija ozbiljno shvatati i prema njoj se ozbiljno postupati. I ja sam se, kao mlada žena u politici borila sa gomilom predrasuda koje su ljudi imali samo zato što sam žena u muškom svetu. Da li se i dalje borim? Mogu vam reći, borba je neprestana. Da li vredi? Apsolutno! Ono što bih sada uradila za devojčice je da bi ih osnažila da ne gledaju u vrh svojih cipela kada govore, da se obrazuju, da jasno i nedvosmisleno kažu: Ja ovo neću! Ali, do te faze se dolazi… kako? Tako što ćemo ih tako vaspitavati od malih nogu, tako što ćemo vaspitavati naše dečake da je to potpuno u redu. Ide polako… baš polako, ali mrdamo.”
4. Postoji li razlika u platama i koje je Vaše mišljenje, kako se boriti sa tim problemom?
,,Razlika u platama postoji, naravno. Više se oseća kroz privatni sektor, nego kroz javni. Prema poslednjim podacima koje ja imam, žene su plaćene 11% manje za isti posao koji obavljaju. Međutim, ja bih se pre zaposlenja i plata bavila obrazovanjem. Da li su devojke, kroz društvenu klimu, motivisane da se obrazuju više? Odmah ću vam reći, nisu ni devojke ni dečaci! Mi smo kao društvo motivisani da se promovišemo kao zemlja jeftine radne snage, to je očigledno. Oni koji su, kroz porodicu ili neku drugu društvenu grupu, bili učeni o vrednosti obrazovanja radili su i izgrađivali se bez obzira na pol. Ipak, sva važna mesta i sve poluge moći i dalje su u rukama muškaraca. Obrazovanje moramo vratiti na velika vrata, a simultano sprovoditi politiku ravnopravnosti. Tu je naš spas.. i nas žena i nas kao društva.”
5. Kroz koji vremenski period će biti najčistija i najuspešnija ideja o ravnopravnosti?
,,Priča o ljudskim pravima je tema bez kraja. Ono što je važno napomenuti na kraju je da se borba nikada ne završava, čak i kada ste osvojili ono za šta ste se borili. Razmislite o svim ženama koje su život dale da bi smo danas imale pravo glasa, na primer. Mislite li da se to dogodilo preko noći? Da smo samo zakmečale i da su muškarci na to velikodušno pristali!? Ne! Borba je trajala i traje i danas. Sada više nije pitanje pola da bih mogla da ostvarim svoje osnovno političko pravo, sada smo lestvicu podigli više. Želim da na isti način budem tretirana kao i svaki moj kolega političar, bez seksističkih komentara, komentara na račun izgleda. Hoću da neko zaista čuje šta imam da kažem! Hoću da imam prostora da jasno kažem šta želim a šta ne želim, da se moje reči cene prema svojoj težini, a ne prema tome da li to izgovara žena ili muškarac. Često u polu šali kažem: „Muškarcima ne bih dala cipele da mi biraju, a kamo li kako ću da živim!“ I da ne bude zabune i mogućih pogrešnih zaključaka, autorka ovog teksta i ljuta feministkinja živi u skladnom braku i vrlo je ozbiljno shvaćena u svojoj mikro sredini. Da, borila sam se za to i još se borim…”, zaključila je Dragana.
