Planinar, humanista, sportista, državni službenik, privrednik i pre svega borac. Zaječarske vesti donose vam ekskluzivni intervju sa Živoradom Žikom Brankovićem, čovekom koji je pobedio tumor, a potpom se popeo na Himalaje!
Ko je Žika Branković?
Rođeni Novosađanin, dete vojnog lica. Još kao jako mlad sa svojom porodicom preselio se u Zaječar u kome je završio osnovnu i srednju školu, zaposlio se i jako zavoleo naš grad, pa za sebe s pravom kaže da je Zaječarac. Radio je kao upravnik zatvora, u penziju zbog benificiranog radnog staža otišao relativno rano i imao plan da nauči da svira tamburicu i ostatak života provede uživajući u putovanjima i čistom vazduhu. Ipak, svi planovi pali su u vodu kada je saznao da je bolestan…
Život i borba sa karcinomom
Te 2013. godine, kada je saznao da je bolestan, odnosno da ima rak na debelom crevu, za njega je sve stalo. Kako kaže, požalio se svom školskom drugu da ima probleme sa stomakom, otišao na pregled u bolnicu i iz nje izašao sa dijagnozom kancera na debelom crevu.
“Nisam se spremao da penziju provedem po lekarskim ordinacijama i bolničkim hodnicima. Imao sam mnogo lepše planove za taj period života, daleko lepše, prijatnije, ugodnije, izazovnije…Taj šok koji sam doživeo vuče mnoge predrasude sa kojima se susrećemo, da je rak neizlečiv, da se umire u teškim mukama, da porodica pati i tako dalje. Kasnije sam saznao da se veliki broj ljudi baš zbog tih predrasuda preda i odustane. Ako čovek stane i pusti da život teče pored njega, izgubio je bitku. Posle primarnog šoka koji sam doživeo, rešio sam da mom neprijatelju objavim rat”, kaže Branković.
Nakon duge i žestoke borbe, on se izborio sa bolesti i kako kaže, život je pobedio.
“Nakon 3-4 godine, po završetku lečenja, lekar mi je saopštio najlepšu vest, da sam zdrav čovek. Na pitanje šta sada, šta smem da radim, šta ne smem, odgovor je bio – slušaj svoje telo i nastavi sa normalnim životom”, kaže on.
Planinarenje
Nakon što se uspešno izborio sa opakom bolesti, počeo je intenzivnije da planinari i vreme provodi na čistom vazduhu.
“Ta prva planinarenja bila su izlazak na Kraljevicu, nakon čega je došla Vrška Čuka, Deli Jovan, Tupižnica. Kada sam se popeo na Rtanj, osećao sam se kao da sam izašao na Himalaje. To je za mene bio divan osećaj, jer sam konačno mogao da kažem da ponovo živim”, ističe on.
Sve predrasude i ono loše je prošlo, a njegova ljubav prema planinama i usponima na njihove vrhove samo je rasla.
“Kod planinara imate neki poriv da čim se popnete na neki vrh, a sa njega vidite drugi, želite da odete i tamo, da biste videli šta je iza toga. Svaki silazak sa planine takođe je posebno zadovoljstvo. Imate prilike da kada se vratite, posebno leti kada su pune bašte kafića i izađete iz autobusa onako prašnjavi i umorni, krenete kući sa rancem na leđima i štapovima u rukama, ljudi gledaju nekako sažaljivo, a u stvari, to je velika zabluda. Pluća tog planinara puna su kiseonika, oči su pune lepih slika koje mu ostaju kao uspomena za ceo život”, kaže Branković.
Prvi “veliki usponi” bili su mu planina Olimp u Grčkoj, a zatim i najviši vrh Balkana – Musala u Bugarskoj.
“Nakon toga, počeo sam da se raspitujem o turama za Elbrus u Rusiji, najviši vrh Evrope. Kada sam pričao sa ljudima o tome da planiram da se popnem na Elbrus svi su mislili da sam potpuno poludeo, pa sam se čak i ja osećao kao da sam nešto slagao dok sam to izgovarao. Ipak, ja sam zaista u tome i uspeo, dobio status sportiste nacionalnog ranga i stekao ogromno samopouzdanje. Tada sam počeo i da pišem knjigu koja je imala radni naslov “Od ponora do Elbrusa”, ali Himalaji su taj naslov promenili”, ističe Branković.
Prema njegovim rečima, posle dužeg vremena pronašao je agenciju i zaputio se u Nepal.
“Himalaji su jedna predivna planina i izazov za svakog avanturistu. Četrnaest dana smo bili u Nepalu, predivan je bio susret sa hindu verom, njihovom kulturom i običajima. Prilikom uspona na Himalaje vaši vodiči su Šerpasi. To je mongolski narod koji živi na izuzetno velikim visinama, čak do 4500 metara. Zanimljivo je da svu slavu skupljaju alpinisti koji izađu na vrh, a bez njih niko nikada ne bi uspeo da savlada takvu planinu. Prilikom uspona na Himalaje pravio sam i potragu za čuvenim Jetijem, čiji smo skalp pronašli u selu na 3700 metara nadmorske visine. Na oko 5000 metara visine počela je da me hvata visinska bolest, dah mi je bio sve kraći, ali uspeo sam da stignem do baznog kampa. Tokom noći trebalo je da se popnemo na Kala Patar, mene je bilo žargonski rečeno “baš steglo”, ali svesno sam rizikovao, jer sam želeo da vidim Mont Everest u zoru, prilikom izlaska sunca. Zbog toga sam prešao 10 000 kilometara, zbog toga sam došao, i nisam želeo da odustanem. Na kraju sam uspeo. To je jedna predivna slika, nešto što se pamti za ceo život” kaže on.
“Na planini upoznajete nove ljude, stičete prijateljstva, rađa se ljubav prema određenim planinama, ali pre svega upoznajete sami sebe. Spoznajete koliko stvarno možete i koliko ste uporni u ostvarenju svojih ciljeva”, zaključuje on.
Koliko je naporno, a koliko opasno popeti se na takve vrhove?
“Na određenim visinama dolazi do tačke kada nastupa visinska bolest i to može biti veoma neprijatno. Postoji takođe i kritična granica kada nastupa embolija pluća, zbog toga se pije mnogo vode, kao i lekovi za sprečavanje zgrušavanja krvi. Sve je to izazov, ali sve je u životu i rizik. Imao sam prilike da se penjem na planinu i po velikoj magli, ali kada vidite izlazak sunca koje obasja celu stazu koju ste prošli, a sa vrha vam se ukaže beskrajni horizont, jednostavno znate da je sve bilo vredno te slike. Odatle vidite i da je zemlja okrugla”, kroz smeh govori Branković.
Kako kaže, potrebno je pripremati se za takve visine, ali fizička sprema ne igra toliku ulogu kakvom se možda smatra.
“Preporučujem svima, pogotovo mladim ljudima da izaberu planinarenje kao sport, hobi, jer na planini uvek dobijaš. Počnite sa svakodnevnom laganom šetnjom po našoj Kraljevici, a zatim pokušajte da se popnete na naše obližnje planine. Nakon nekog vremena videćete da ste sve spremniji i tada možete krenuti u napad na velike visine”, zaključuje on.
Podrška ljudima obolelim od raka
“U vreme dok sam se lečio, kada sam video kakva je to zaista muka i nesreća, opredelio sam se da pomognem tim ljudima. Planirao sam da postanem aktivan i pomažem da zajedno sa društvom za borbu protiv raka uradim nešto, jer je psihosocijalna podrška ljudima obolelim od raka veoma važna. Kada je čovek zdrav ima puno prijatelja, ali onog trenutka kada se čovek razboli ljudi svesno ili nesvesno okreću leđa. Upravo u tim trenucima prijatelj je najpotrebniji”, naglašava Branković.
Knjigu koju je napisao u potpunosti posvećuje deci oboleloj od raka i sav prihod sakupljen od prodaje biće prosleđen u svrhu lečenja ljudi obolelih od raka.
“Ova knjiga koju sam napisao je u formi jednog debelog pisma. To je pismo poznatim i nepoznatim ljudima. Poznatim da potvrdimo prijateljstvo, nepoznatima da se upoznamo, proširimo krug dobrote, jer kupovinom knjige vi novac donirate deci oboleloj od raka. I bolesni ljudi imaju pravo na život, ali i obavezu. Obavezu da se bore, i obavezu da pobede. Mi treba da budemo tu da im u tome pomognemo”, zaključuje Branković.
Knjigu možete kupiti pozivom na broj 065 427 1000 , a sav novac od prodatih primeraka biće prosleđen za lečenje dece obolele od od raka.
Dodaj komentar