Društvo

Borba duga 30 godina – Porodica tokom eksproprijacije ostala bez ikakve imovine

Kada ste porodica koja ulaže u svoj dom, plaća porez 30 godina i uživa ugled društva, ne očekujete da ostanete bez ognjišta. Ovakva situacija zadesila je jednu zaječarsku porodicu, koja iz iste više ne vidi izlaz! Ugovori, poništenje ugovora, veštačenja i suđenja, postali su svakodnevica ovog starijeg bračnog para, a kako kažu više nemaju snage.

Č.Đ. kao glava kuće i G.Đ. njegova supruga, još davne 1980. godine dobili su predlog o eksproprijaciji  porodične stambene zgrade, od tadašnjeg Fonda za građevinsko zemljište i puteve opštine Zaječar. Njihova kuća, po procenama nadležnih u to vreme, morala je biti srušena radi nove izgradnje, koja se ni do dana današnjeg nije desila.

Ova porodica, nakon predloga o eksproprijaciji, koji su i prihvatili, živi u ovoj kući još deset godina nakon toga, a zvanično juna 1991. godine dobija Ugovor o zameni porodičnih stambenih zgrada.

Pomenuti ugovor sklopljen je između Fonda za građevinsko zemljište i puteve opštine Zaječar, čiji je direktor u tom trenutku bio Radomir Mijović i porodice koja je u tom trenutku živela u porodičnoj kući, u ulici Pana Đukića, broj 6.

Ovom prilikom su se ugovarači dogovorili, da na osnovu potrebe raščišćavanja lokacije radi realizacije DUP-a na lokaciji ugla ulice Pana Đukića i Kursuline, izvrše zamenu trajnog  vlasništva porodičnih stambenih zgrada i to:

-Porodične stambene zgrade u ulici Pana Đukića 6, u Zajčaru i

-Porodične stambene zgrade u ulici Maršala Tita 180, u Zaječaru.

Ime ove ulice naknadno je promenjeno u Nikole Pašića, broj je ostao isti, ali sem toga ništa nije bilo isto i po ugovoru!

Naime, u tom periodu kuća u ulici Pana Đukića 6 ima površinu od 61 metra kvadratnog, a sa dvorištem ukupno 104 metra kvadratna.

Kuća u ulici Maršala Tita, a danas Nikole Pašića 180, ima 162 metra kvadratna, dok sa dvorištem dostiže površinu od 217 metara kvadratnih. Bivši vlasnik kuće dobio ju je kao nasledstvo, a zatim kuću prodao Fondu, koji upravo 1991. godine vrši zamenu sa ovom porodicom.

Pri potpisivanju ugovora, Fond je bio u obavezi da otkloni nedosatke na porodičnoj stambenoj zgradi u ulici Maršala Tita 180. Pod nedostacima se podrazumevala popravka dimnjaka, uvođenje kanalizacije, struje i sl.

Kao dokaz, porodica prilaže i dokument iz maja meseca 1991. godine koji je potpisan u kancelariji direktora Fonda u Zaječaru. U vezi sa zamenom kuća, tadašnji direktor Radomir Mijović, potpisao je i samim tim i odobrio uslove koje je tada zatražio Č. Đ.

Na ponuđenu kuću, ovaj čovek je dao saglasnost još avgusta 1990. godine, a u toku razgovora je naveo 9 stavki koje se moraju ispuniti pre useljenja ili za prvo vreme useljenja. Baš iz tog razloga Č. Đ. nije odmah postao vlasnik kuće. Čekavši da se kuća dovede u red, napravio je veliku grešku, jer dve godine kasnije ovoj porodici se poništava Ugovor o zameni porodičnih stambenih zgrada i porodica ostaje bez obe kuće u vlasništvu.

Nakon ovog saznanja, kreće borba duga decenijama koja je uključila mnoge advokate, sudske veštake, sudije i na kraju i Grad Zaječar.

Ova porodica je više puta tužila određene isnstitucije iz neznanja ko je uopšte sada vlasnik kuće i zašto oni nisu upućeni u to. Iz ovog razloga su im tužbe i bile odbačene, jer optužena strana nije bila pravi vlasnik kuće. Nakon što je porodica saznala da je Grad  Zaječar vlasnik kuće, Osnovnom sudu je podneta tužba protiv Grada Zaječara. Podnestak tuženika, napisan 23. Jula 2019. godine, u sebi sazdrži sledeće:

,,Tuženik navodi da veštak nije naveo da je za izvedene radove tužilac imao odgovarajuću tehničku dokumentaciju, kao i da je trebalo da utvrdi da li su izvedeni radovi od strane tužioca verifikovani odgovarajućom građevinskom dozvolom.”

Grad Zaječar se fokusirao na građevisnku dozvolu koja se u to vreme retko gde i tražila, a nije se osvrnuo na činjenicu da su ljudima oduzete obe kuće i da su obe kuće u vlasništvu Grada Zaječara.

Zadnja tužba im je odbijena ove godine, a oni zbog toga sada plaćaju 130.000 dinara za sudske troškove.

Kako naši sagovornici kažu, mnogima je ,,trn u oku”  bila čijenica da je kuća, koju su dobili zamenom svoje, dosta veća ali da mnogi ne znaju pozadinu priče. Kuća u ulici Nikole Pašića 180  jeste velika porodična kuća ali u ovom trenutku stara više od 100 godina, pa je samim tim bilo normalno ulagati i popravljati nedostatke u kući.

,,Mi smo morali da sredimo kuću. Svaka normalna porodica bi sredila za 30 godina nešto. Kažu nam da nismo imali građevinsku dozvolu, a uselili su nas u kuću koja je stara i koja je prokišnjavala. Šta je trebalo da radimo? Da sedimo u sobi sa kišobranom.”

S obzirom da je kuća u ulici Nikole Pašića procenja u vrednosti od 3.955.000 dinara i da je sudski veštak potvrio je da je uloženo oko 1.443.638,00 dinara u istu, možemo zaključiti da je ova porodica doslovno isplatila razliku u vrednosti prve i druge kuće, jer je njihova kuća u ulici Pana Đukića 6 vredela 2.509.000 dinara. Odnosno, ulaganjem se nadomestila ta razlika u ceni kuća.

Bračni par navodi da oni nisu tražili tu kuću i da pretpostavljaju da je kuća mnogo vredela, pa je zato i oduzeta. Dodaju da im nije potreban novac, već ognjište koje će ostaviti u amanet svom sinu i unučićima. Njima nije bitno koju će kuću dobiti, ali žele kuću na svoje ime, da nešto ostane nakon njih.

Jednom prilikom im je i rečeno od strane Sekretarijata za imovinske i pravne poslove, da su obe kuće u vlasništvu Grada, pa oni ako hoće “neka se tuže”. Velika nepravda, zar ne? Kako biste se vi osećali da na ovaj način ostanete bez krova nad glavom?

Gospodin Č. Đ. navodi i da se obraćao vlastima, kako aktuelnoj tako i prethodnim, ali da su odgovori izostajali. Prema njegovim rečima, on ne krivi sadašnju vlast, samo je moli da mu pomogne u rešavanju ovog problema!

Dodaj komentar