NA DANAŠNJI DAN 1918. godine negotinac Čedomir Radosavljević izveo komad “Skazka” – jedini i poslednji put nakon oslobođenja

Na današnji dan 12. decembra 1918. godine Čedomir Radosavljević iz Negotina sa drugovima iz Gimnazije Miodragom Krsmanovićem i Slavkom Stojkovićem izveli su komad “Skaska” čiji su bili autori.

Na samom početku komada navodi se da je reč o „istinitom događaju u Negotinu, za vreme bugarske okupacije“, na osnovu čega se može zaključiti da ova jednočinka predstavlja autentično svedočanstvo iz vremena bugarske okupacije Negotina u Prvom svetskom ratu.

Ovaj navod se može uzeti sa rezervom, ali ono što je sigurno jeste da je ova kratka predstava u Negotinu prvi (i, po svemu sudeći, jedini) put prikazana neposredno po oslobođenju.

Negotin u prvoj polovini XX veka / FOTO: negotin.rs

Naime, Negotin je oslobođen 21. oktobra, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca formirana 1. decembra, dok je „Skazka“ u Negotinu izvedena već na Sv. Andreju, tj. 12. decembra 1918. po gregorijanskom kalendaru (odnosno 30. novembra po tada još uvek aktuelnom julijanskom).

Stoga ova kratka drama, iako izrazito romantičarski i patriotski obojena, nipošto nije bez istorijske vrednosti, pošto prikazuje razmišljanja koja su vladala u narodu u jednom veoma značajnom trenutku srpske istorije.

Čedomir Radosavljević (Negotin, 1897 – Beograd, 1977) bio je pravnik iz Negotina. Pre Drugog svetskog rata bio je najpre sudija, a zatim i predsednik Suda u Negotinu, dok je posle rata radio kao advokat. Njegov prepis ove kratke drame, koju je napisao zajedno sa Miodragom Krsmanovićem i Slavkom Stojkovićem, a u kojoj je glumio glavnog „negativca“ Ivana Arnaudova, sačuvao je ovo delo od zaborava.

Ovaj tekst je prekucan na osnovu sačuvanih fragmenata originalnog teksta iz 1918. godine, kao i na osnovu prepisa koji je Čedomir Radosavljević načinio 1929. godine. Nisu načinjene nikakve pravopisne i gramatičke ispravke u odnosu na originalni tekst.

Zadržana je i originalna fonetska transkripcija dela teksta na bugarskom jeziku, koju su koristili autori.

Podaci o glumcima u predstavi i njihovom kasnijem zanimanju dati su na osnovu zapisa Čedomira Radosavljevića iz 1929. godine.

Tekst komada “Skazka” nudimo prenosimo u celosti:

SKAZKA

Istinit događaj u Negotinu, za vreme bugarske okupacije.

Napisali:
Čedomir Radosavljević
Miodrag Krsmanović
Slavko Stojković

Lica:
Ivan Arnaudov, bugarski književnik
Kojadžikov, negotinski komandant
Dimitrije Mašić, viđen negotin. građanin i biv. nar. poslanik
Kusev, predsednik opštine
Petar Velev, opštinski policajac
Ilija Buklija, opšt. dobošar
V. Georgijev, vojni islednik
1. vojnik, 2. vojnik, žandarm, 1. dečak, 2. dečak, 3. dečak
Bugarski činovnici i oficiri; građani, seljaci, seljanke

Prolog
Bugarske okupacione vlasti, pod maskom kulturnih udruženja, kojima je predsednik jedan major bugarske vojske, a članovi „emigranti ot Pomoravija“, koji nikad nisu ni kročili u nju, razvijajući energičnu „dejnost“ za povraćanje „zabluđenih“ moravskih „Bugara“ „k’m izgasnaloto im nacionalno s’znanije“ i ujedinjenje im „s’s majka Blgarija“, – šalju u Negotin svoga najenergičnijeg člana – propagatora, zaslepljenog šovinistu Ivana Arnaudova, da, po mogućstvu, svojom rečitošću pridobije za „blgarskata kauza“ najzabluđenije srpskim šovinizmom Moravce – Negotince. – No „debeloglavi“ Negotinci, ne odazvaše se dobrovoljno. Gospodin Arnaudov i mesni komandant, razjareni, upotrebiše silu, kao i obično u takvim prilikama.

=============

FOTO: negotin.rs

Predstavljamo prvi put, odmah po oslobođenju Negotina, na naročitoj zabavi priređenoj od strane omladine, 30. novembra 1918. god, na Sv. Andreju, u sali negotinske osnovne škole, sada gimnazije, po odobrenju tadašnjeg komandanta okružne komande i komandanta mesta, sada pokojnog potpukovnika Mihajla Filipovića, kao i po naročitom odobrenju komandanta divizije iz Zaječara.
Na predstavi palo je priloga preko 5000 dinara (a treba da se ima u vidu da je to bilo 1918. god. i da od tada, i ako je dinar izgubio vrednost za deset puta, tolika suma ni na jednoj zabavi nije dobijena) i ta je suma predata Invalidskom Udruženju.

Igrali su:
Arnaudova – Čed. Radosavljević, sada sudija u Negotinu
Kojadžikova – Jevrem Stanković, sada sud. beležnik u Pančevu
Mašića – Tihomir Dimiresković, sada učitelj u Negotinu
Kuseva – Milovan Zdravković, sada nastavnik gimnazije u Prištini
P. Veleva – B. Filipović, sada pokojni
1. dečak – Dušan Filipović, sada student…
2. dečak – Stanko Tonić, sada magist. farm. u Zaječaru
3. dečak – B. Živković, sada apotek. pomoćnik
1. vojnik – D. Kulić, sada…
2. vojnik – Đ. Nikolić, sada šef železn. stanice u…
Seljak – V. Antić, sada student prava
Seljanka – B. Bacić, sada student…
Iliju Bukliju – isti Ilija Buklija, sada pokojni
Kasapina – Vasa Vlašica, kasapin iz Negotina
Prolog, pre početka predstave pročitao Slavko Stojković, sada Doktor prava i pisar Poslanstva u Parizu.
Epilog, na kraju predstave, igrajući V. Georgijeva, izveo Đ. Petrović, sada žandarm. poručnik u…
Ostalu publiku igrali su tadanji učenici i učenice.

Prepisano iz tadanjeg rukopisa, da bi se sačuvalo od zaborava, 6. avgusta 1929. god.

1. pojava
Bina predstavlja jednu salu sa dvoja vrata, jedna bočno, a druga u dnu; 2-3 reda stolica i pri ulazu jedan sto sa stolicom.
Sala prazna. Otvaraju se vrata i ulaze: Kojadžikov, za njim Arnaudov, Kusev i Velev
KOJADžIKOV (Gleda začuđeno po sali. Vadeći sat obraća se Kusevu): Kakva je taja rabota?
KUSEV (Prilazeći bliže): Zapovedajte?
ARNAUDOV (Gledajući po praznoj sali): Može li takova nešto da bde?!
KOJADžIKOV (Gledajući neprestano u sat): Sega imame devet časa i polovina, a v zalata nikoj nema, makar če v včerašnoto zasedanije na Kulturno-Prosvetnata Družba, na Vas g. Kusev, bide vzloženo, Vij da se pogrižite, štoto graždanstvoto da bde svojevremeno izvesteno, če dnes v devet časa šte se drži skazka ot g. Arnaudov (pokazujući na poslednjeg).
KUSEV: Az rabotja sas vsički sredstva sas kojito razpolagam: snošti naredih da se razglasi črez barabana iz grada, če dnes v devet časa šte bde skazka v zalona na osnovnoto učilište; tože pomolih i g. sveštenika Kalčev i toj ot svoja strana da sopšti na graždanstvoto v čerkvata, če vsički v devet časa trebva da bdat tuk. Zašto neje izplneno az ne znaja.
KOJADžIKOV (Ljutito): Ne znaja! Vije graždanski vlasti tj ste kalpavi vinagi, otnositelno za služebnija vi dlg, a otnositelno razhodni sas fajtoni i živene po kurorti izvn grada, edva li šte se nameri nekoj po akoraten ot vas.
ARNAUDOV: Sžaljavam. Krajno pečalno gospoda! S’s vašeto nehajstvo i bezdejstvije vije kompromitirate celoto naše započnato delo v Negotinsko. Za vsičko tova az šte donesa v Oblasta i šte iskam nazanieto vi. (Polazi ka vratima)
KOJADžIKOV i KUSEV (Zadržavajući ga, govore uplašeno u jedan glas): Molja, molja, g. Arnaudov!
ARNAUDOV: Kakvo?
KUSEV: Nedejte se srdi.
KOJADžIKOV: Šta počakate malko, a nij ej sega šte gi sberem.
ARNAUDOV (mahne rukom): Pravete kakvo znajete. (Izlazi na pobočna vrata. Kojadžikov, Kusev i Velev na druga vrata izlaze napolje iz sale)

2. pojava
(U salu ulaze tri dečka. Sedaju kraj prozora i otpočinju razgovor)
1. DEČAK: Bre… prazna sala!
2. DEČAK: A ko je lud pa da im dođe.
1. DEČAK: A zašto?
2. DEČAK: Pa neće niko da sluša njihove laže. (Čuje se lupanje doboša u daljini)
3. DEČAK: A znate li zašto zovu ljude sad ovde?
1. i 2. DEČAK: Zašto?
3. DEČAK: Da kažu šta su: je l’ Bugari je l’ Srbi.
1. i 2. DEČAK: Bre…!
3. DEČAK: (Produžuje): Pa ko kaže da je Srbin, odmah će ga ubiti. (Čuje se doboš pred samom binom i dobošar govori naredbu)
Zapoved:
S’opštava se na gospoda graždani i graždanki, če vsički graždani i graždanki da dojdat dnes vo devet časa vof osnovnoto učilište kdeto šte se drži skazka. Koj taja zapoved ne izplnjava, šte bde globen, arestuvan, interniran i daden pod voenen sud.
1. DEČAK: Bre…! I da ga globi, i arestuva i internira i šta neće da rade još sa onim ko ne dođe. Ne zna se šta je gore kod ovih Bugara: oni sami ili njihov jezik.
(Ilija dobošar ulazi zaduvan, uplašeno gleda po sali i pita s vrata): Kud je ga g. predsedatelj?
2. DEČAK: A šta ti treba?
ILIJA: A, tu ste samo vi. Da mu saopštim če sam bil barabana. (Oslobođava se, prilazi 2. dečku i traži, po svom običaju): Daj mi cigaru duvana.
2. DEČAK: Nemam Ilijo.
ILIJA: Dobro. (Izlazi užurbano)
3. DEČAK (Gledajući kroz prozor): Brzo, brzo, hodite ovamo! Gledajte kako komandant goni ljude stražarno s pijace ovamo!
1, 2. i 3. DEČAK (Pogledaju kroz prozor i 1. dečak govori): Vidite kako biju ljude tamo, hajd da bežimo da ne izbiju i nas. (Beže iz sale)

3. pojava
(Sala prazna. Zatim ulazi, napred Kusev i vodi za sobom nekoliko građana i građanki, među kojima je i Mašić. Svi ostaju stojeći, dok im Kusev govori)
KUSEV: Kolko čovek iska da vi tretira po dobro, tolko z ste vije po loši. Zašto ne dojdohte tuk vo devet časa?
GRAĐANI-KE: (Ćute)
KUSEV (Oštro): Vije ne znajete, če s’s tova šte szdadete golemi neprijatnosti najmnogo za vas, a… (vrata se otvaraju i ulaze nekoliko bugarskih činovnika, oficira, učiteljica. Kusev produžuje blažije)… a vi znajete če nij samo dobro sas vas želajeme. Sednete si. (Mahne rukom i publika seda.)

4. pojava
(Vrata se otvaraju s velikim treskom i ulaze: jedan kasapin i jedan hlebar; obojica se poznaju da dolaze s rada; jedan testeraš sa testerom i nogarima koja se zaglavljuju na vratima pri ulaženju, a s polja se vidi žandarm gde ga gura, uzima mu nogare i baca u hodnik; jedan seljak sa torbom prazi luka i seljanka sa motikom na ramenu. Ulaze još, doterani i 1, 2. i 3. dečak, i još nekoliko dece, među kojima i jedan mali čistač obuće sa celim priborom, – sve jedan po jedan gurani od žandarma. Naposletku ulazi Kojadžikov, i za njim ulaze i ostaju kod vrata dva vojnika, sa širokim i pocepanim uniformama i puškama koje im vise skoro do zemlje; opasači im smaknuti. Pošto Kojadžikov seda u prvi red, prvi i drugi dečak, gledajući neprestano u njega, pokušaju da neviđeno pored zida umaknu napolje. No, Kojadžikov, primetivši, ustaje s mesta i viče)
KOJADžIKOV: Vojnici, jala tuk! (Deca se vrate na svoja mesta, vojnici dotrčavši s puškama salutiraju pred njim)
VOJNICI: Zapovedajte gospodin podpolkovnik!
KOJADžIKOV: Stanete na vratata i nikoj da ne se puska vn bez moeto razrešenije.
VOJNICI (salutirajući): Razbrahme gospodin podpolkovnik. (Odlaze i ostaju kod vrata)

5. pojava
(U sali žagor od sakupljene svetine. Ulazi Arnaudov, za njim Velev. Arnaudov svlači gornji kaput i dodaje Velevu. Poslednji ostaje stojeći pozadi Arnaudova. Arnaudov ostavivši veliki kožni portfelj na stolicu pošto je prethodno iz njega izvadio neke hartije i metnuo na sto, stoji i ozbiljno posmatra publiku, dok ga komandant predstavlja)
KOJADžIKOV: Gospoda! (Pokazujući palcem na Arnaudova) Toz gospodin, kojito se vika Ivan Arnaudov, izvesten blgarski pisatelj i knižovnik, došel ot grad Niš, kdeto redaktira vestnika „Moravski Glas“, šte vi razpravja toz pt, za istoričeskoto minalo na moravsko i za vašeto proizhoždenije. Zatova az vi predlagam, da go izslušate vnimatelno. (Uklanja se i seda na svoje mesto)
ARNAUDOV:
Uvažajemo s’branije,
Vseki narod ima pravo da obmislja i razsždava kakv e toj i ot kakv e prozhod; da pogledne v istorijata, da se obrne km minaloto i točno da iznameri i da se uveri v onova za koeto se smnjava i koeto može bi srdceto mu kopneje da go uznaje.
Imeno za tuj Vije se sabrahte tuk i az dojdoh, zaštotot iskam da vi dokaža kakvi ste vie i što ste vie (u publici žagor i kašljucanje. Čuje se glas: „Znamo šta smo“. Petar pozadi Arnaudova preti prstom i viče: „Pst!“)
Vij može bi ne znajete, no nije školuvani i po kulturni ot vas znajeme, kakvo se slučilo prez vekove, prez kakvi fazi na života e preminal žitelja na balkanskija poluostrov do kato e došal v tova položenije, v koeto se namira dnes. Nije znajem istorijata gospoda, a vie može bi ne znajete, i imeno za tuj az iskam da vi op’tja, da vi izvedja ot zabluždenieto. (Žagor i kašljanje)
Uvažajemo s’branije,
Kakvoto vi kazah do sega, tova je bilo vvedenije v skazkata mi, a sega šte otpočna onova, za koeto sasm došal tuk.
Prez vreme na petvekovnoto robstvo pod Turcite, balkanskite narodi s’ bili mnogo izm’čvani i iztezavani. Naročno v Blgarija bilo je mnogo težko položenije, zaštoto tuk beše natrupana i glavna turska sila, tuk je bilo najgolemo izm’čvanije i iztezvanije, zaštoto, edno, tja kato najgolema država na Balkana e pričinjavala strah na Turcite, za da ne bi naroda – rajata – da se razbuntuva (kašljucanje), a drugo, če tja e bila najblizo do Carigrad i do mala Azija, kdeto je bil centr na Otomanskata Imperija i ot kdeto su nahluvali se novi vojski i presni hordi eničarski i v Blgarija kato najblizkata strana.
Tova položenije stana veče nepodnosimo, t’rpenieto na naroda stigna krajni granici, i toz narod, tazi raja, počna da diga buntove. Osven nekolko neznačitelni buntove, v kraja na šesnaesti vek stana golemija bunt v okolnostite na Sofija, ot organizirani veče blgarski četi, kojito bunt bil naposledk krvavo potušen i ot čerepite na buntovnicite Turcite pri grad Niš napraviha izvestna na vsički vi „Kele-Kula“ (Među decom čuje se: „Lele… ala laže…!“ Petar im preti prstom.)… za kojato Srbite kazvat če bila napravena ot čerepite na Resavci zaginali pri Čegr sas blgarski vojvoda Stefan Singelijata. No tova neje verno.
Sled tolkova opiti za osvoboždenije ili pone za namalenije na mkite si, naroda je bil prinuden za izselvane. I v načaloto na 17. vek počna golemoto preselenije na Blgarite na zapad. Estestveno te naseliha Timoškata, Nišavska i Moravska dolini. Tezi preselnici donesoha tuk sas sebe si svoj ezik, svojite običaji i naravi; estestveno, tova su vaši predci – dedove.
Razlikata meždu narodite se otličava vof tehen ezik, običaji i nravi. Poglednete edin Šumadijec i šte vidite, če toj se mnogo različava ot vas vof vseko otnošenije, ot kolkoto edin Blgarin ot kojito i da bilo kraj. Predi 70-ta godina tuk se govoreše blgarski, blgarski se pišeše v kancelarijite, vpreki vsičkite griži na srbskoto pravitatelstvo prez vreme na 40 godini, da gi pretopi v Srbite. I do predi Balkanskata Vojna vof obštinite se pisalo blgarski i imaše po veče blgarski učilišta i čerkvi ot srbski. Za potvrždenije na gornoto, sega šte vi pročeta edin dokument: (čita)
„Prez zimata na 1892. (hiljado osem stotini osemdeset i ftora) godina, srbskoto pravitelstvo izprati edna komisija pod predsedatelstvoto na Jova Mihajlovič ot Obrenovec, sas mnog sand’ci p’lni sas srbski knigi (iz publike neko viče: „Živeo!“ Kojadžikov se okreće i gleda ko viče) za da gi razdade na naselenieto vof Negotin. No koga se javiha pred obštinskite svetnici, te im govoriha na mestnija, tem nepoznat ezik. Kogato izlezoha sas svojite namerenija, svetnicite se tj razjadosvaha, ta šteha v samata obština da gi izbijat, no te izbegnaha gologlavi i se zadržaha čak v Požarevec.“
I po takv način vije, zabluždavani i maltretirani ot srbskoto pravtelstvo, ste bili prez mnogo godini izm’čvani i stesnjavani, i oko vašijat um, vašeto srdce, se obvila kora ot led, kojato vi mnogo teži i pritiska, kojato vi preči za da možete da mislite svobodno vof blgarskija duh. No nije, kojito sme vi donesli svoboda (deca viču: „O!… Bre!…“) nije sas našata kulturna rabota tuk, šte iztdejstvuvame na skoro, vsički vij da se otrvete ot tija tžni i težki misli, kojito vi pritiskaha za osemdeset godini, i da zabravite gorkoto vreme na robstvoto vi pod Srbite (Publika: „Hm… Hm…“)
Vije ste videli gospoda, kakvo napravi našeto učilište ot vašite dece vof raztojanije samo na dve godini, i vije šte vidite ošte za nekolko godini kakvo šte napravim nije ot vsičkite vas, i poleka-leka šte zabravite vsičkoto srbsko, i šte stanete tj dobri Blgari, kakvito su naprimer Grabovskite i Plevenski Blgari.
Gospoda,
Vojnata neje ošte svršena. Grmat na topovete neje site zamlknel. No nikoj ne se smnjava veče, če nij šte izkaram sas štastliv kraj taja vojna, zaštoto blgarskijat vojnik stoji kato granitna stena; nikoj ne se smnjeva, če moravsko šte bde za vinagi nerazdelima čast na majkata si Blgarija. (Arnaudov se poklanja. Nekoliko činovnika sa komandantom zapljeskaju rukama, a neko u publici viče: „videćemo, ako ti ne treba.“)
(Tek što Arnaudov polazi vratima na koja je i ušao, a ustaje Mašić da mu odgovori, te Arnaudov ostaje stojeći i za vreme govora Mašićevog gleda u ovoga i u publiku)
MAŠIĆ:
Gospodine Arnaudove,
Ja sam Vas sve lepo razumeo što ste govorili. Hoću da Vam u ime celoga građanstva i u ime moje, odgovorim sa nekoliko reči, pa ma i po cenu života.
Nisam mnogo školovan, nisam posvećen mnogo u diplomaciju, ali poznajem dobro istoriju celoga sveta, a kao dugogodišnji narodni poslanik razumem dobro politiku.
Kažete da svi imaju prava da premišljaju šta su. Mi smo još odavna razmislili i uvideli i danas znamo šta smo. Blagodarim Vam što ste se trudili da dođete i da nam dokažete šta smo, no mislim da Vi niste došli da nas pokrštavate, kao što je Sv. Jovan na Jordanu krstio Hrista. (Obraćajući mu se) Mislim da me razumete, Gospodine.
ARNAUDOV: Molja govorete na čisto blgarski ezik. Az ne razbiram dobre Vašijat moravski dijalekt.
MAŠIĆ (Produžuje): Izvinite, ali Vam na drugom jeziku ne mogu govoriti. A nadam se da ćete me razumeti, kao što sam i ja Vas razumeo.
Star sam preko 60 godina. Srbin sam, otac i deda nikad nisu bili drugo, i maternji im je jezik bio ovaj kojim ja govorim. Vi mene ne možete prekrstiti, jer ja znam šta sam, a što se tiče vašeg uspeha kod naše dece, setite se našeg i vašeg petvekovnog ropstva pod Turcima, koje, pored svih muka i tiranisanja, nije moglo učiniti da se odreknemo svoje narodnosti. Oko našeg srca uhvatila se zaista jedna ledena kora. Da bi se ta kora otkravila, treba toplog daha slobode. Dajte nam daha, led će se istopiti i mi ćemo tačno osetiti ono što smo, bez dokazivanja i upućivanja.
Ja kao dugogodišnji srpski narodni poslanik govorim u ime celog građanstva, jer ti su me građani i izabrali. Hteo sam to da Vam kažem, pa ma i po cenu svoga života. Blagodarim Vam što ste nam objasnili i kazali ono što mi nismo ni znali ni mislili, no verujte, gospodine, da ćemo se drugi put sasvim drugače razgovarati. Kažem Vam, da će doći dan, kada će svi južni Sloveni biti ujedinjeni u jednu državu. Razdora i nesloge nestaće i germanštini neće biti moguće da se meša u naša posla.
Blagodarim Vam što ste se trudili i iznalazili istorijske dokaze za naše poreklo, i molim Vas, produžite i dalje, imajte sile i energije da istrajete u svom poslu. No rekoste: rat još nije svršen, topovi još nisu umukli. Ja sam uveren, da ću Vas jednoga dana opet naći, u sasvim drugim prilikama, naći kao propagatora ideja ne ovakvih, no opšte slovenskih, ideja za dobro sviju Slovena. (Poklanja se i seda. Oduševljeni aplauzi u dvornici od strane publike. Čuju se uzvici: „Živeo!“ Arnaudov, za njim Petar Velev, izlaze napolje.)

6. pojava
Posle izlaska Arnaudovljevog
KOJADžIKOV (Vrlo ražljućen ustaje s mesta i dolazi do stola, i okrenuvši se publici, sa stegnutim pesnicama, govori)
Gospoda, za posleden pt vi predupreždavam, da se pokorjavate na zakona ni. Naprimer kakva je pričina za nedohoždaneto vi na vreme tuk. Nedohoždaneto vi nema nikakvo izvinenie. Imajte pred vid, če šte me potrsite za nešto; šte dojdete za otkriti listove, i nema da vi dadem; šte dojdete nešto da se oplačete, nema da vi izslušam.
Isus Hristos e kazal: Koji ima uši da čuje neka čuje, a nij ot včera bijeme barabana i na vsekde ustno vi sobštavame, če v tova i tova vreme trebva da bdete edi kde si, i nikoj ne čuva. Povtarjam vi, imajte vsičko kakvoto vi kazah pred vid, pomnete dobre, zaštoto šte se razkajete, no ksno šte bde. (Izlazi napolje, za njim činovnici i publika)

Zavesa.

Posle jednog minuta zavesa se diže i nastaje

EPILOG:

(Pozornica predstavlja kabinet za rad. Za jednim pisaćim stolom sedi Georgijev, bugarski vojni islednik u Negotinu, zaslepljeni šovinist, dopisnik „Moravskog Glasa“. U ruci drži pero i gleda u hartiju koja stoji pred njim)

GEORGIJEV (zamišljeno): Hm! Dejstvitelno rabotata ne vrveše hubavo, ami kakvo da se pravi! Mnogo debeloglavi hora tija Negotinci; ošte su zaslepljeni sas srbski šovinizm. Ami te trebva da znajat, če blgarski genij e mnogo po golem ot srbski. Šte im pokaža az, če nije tuk ne se igraeme na orehi. No sega na rabotata! (Uzima pero i počinje da piše govoreći glasno):
Niš. – Redakcijata na vestnik „Moravski Glas“
Dnes vof deset časa predi obed, drža v grada ni skazka za minaloto na Moravsko našija viden pisatel i knižovnik g. Ivan Arnaudov. Skazkata bide posetena ot mnogobrojna publika. Dori hlebari, mesari, seleni i drugi napusnaha rabotata si i dojdoha na skazka, nešto koeto dokazva kolko e silen blgarski duh vof Moravsko. G. Arnaudov bide vztoroženo aklamiran. Sled tova govori v duha na razvitata ot g. Arnaudova tema, viden negotinski graždanin g. Mašev, kojito tože bide aklamiran.
(Za sebe): Toj sa svojata reč mnogo ni pobrka rabotata; jasno se vide, če anulira faktite na g. Arnaudova, no i tova šte naglasim. Za da se mahne toz Mašič ot tuk, šte napravim da bde pak interniran. Tam ne šte ima na kogo da drži besedi…
(Nastavlja da piše): Sled tova s’branieto se razotide. – Podpis: Edin negotinski graždanin.
(Obraća se poblici): Tova gdeto sam podpisal: edin negotinski graždanin, šte ima golem efekt v stranstvo, poneže šte povervat hora če negotinski graždani stanali Blgari. (Diže se sa stolice, savija hartiju i sprema se da pođe) Ja viž kak nije Blgari sme umni hora! Srbite nikogaž ne bi možali da napišat podobno nešto. Zatova az kazvam, če ot blgarski genij po golem nema v celija svet.

=============

Zahvaljujemo se Nikoli Radosavljeviću, unuku Čedomira Radisavljevića.