Gordana Jonović iz Zaječara, otkad joj je sin umro a snaja se preudala, muči muku da sama odgaji petoro unučadi. Žive od socijalne pomoći. Jedini obrok najčešće iz narodne kuhinje
U TROŠNOM, sa svih strana okrpljenom kućerku na periferiji Zaječara živi Gordana Jonović sa petoro unučadi – Jovanom (13), Marijom (12), Ivanom (10), Gordanom (9) i šestogodišnjim Zlatkom. Sama ih čuva, a žive od socijalne pomoći. Jedini obrok najčešće im je onaj dobijen u narodnoj kuhinji.
– Moj sin Bojan umro je na Đurđevdan pre pet godina. Pao je iznenada, ubio ga je izliv krvi na mozgu. Kada smo davali prvu subotu, njegova žena je pobegla i udala se za drugog. Ostavila je ove siročiće. Najmlađi Zlatko je tada imao devet meseci. Od onda sam im ja i otac i majka i sve što imaju – govori baka Gordana očiju punih suza.
Imaju dva kreveta, a da imaju i treći ne bi imali gde da ga stave. Spavaju po troje na trošnim kaučima, koji propadaju čim se na njih sedne. Garderobu, koju uglavnom dobijaju od Crvenog krsta, čuvaju u torbi i kutijama jer nemaju orman. A i da imaju, teško bi ga smestili u jednu od dve premale sobe. Betonski pod ispucao, a ni zidovi ne izgledaju mnogo bolje.
Nemaju sto za ručavanje. A i da ga imaju, ne bi imali šta od hrane na njega da stave i teško bi se svih petoro smestili u tri plastične stolice. Umesto posteljine, na krevetima su naslagana zakrpljena istanjena ćebad, na vratima umesto stakla zalepljeni kartoni. Najgore je, ipak, kad pada kiša.
– Sve prokišnjava, nemamo toliko sudova da stavimo i sakupljamo kišnicu – kaže Gordana. – I stari “smederevac” je otpozadi skroz truo, više uopšte ne može da nas ugreje. Kad je hladno, okupimo se, umotamo i ćutimo. Nemamo ni jedno jedino drvo. Strah me hvata šta će biti zimus. Nijedno dete nema cipele. Prošle zime su išli u papučama i iscepanim patikama.
Baka kaže da nemaština nije najveća muka.
– Zlatko i Gordana, koja danas nije tu, imaju šum na srcu. Svakog meseca imaju obaveznu kontrolu u Beogradu – jedva govori baka. – A, lekar je kazao da će Zlatka morati da operiše, toliko mu se stanje pogoršalo. Dok deca spavaju, ja nadgledam Zlatka, jer se guši u snu, pa moram da ga budim.
Da bi ublažili glad, deca ranije idu u krevet, jer, kaže Gordana, dok spavaju ne osećaju koliko su gladni.
– Jovan ide u nadnicu. Seče drva, zaradi i do 500 dinara na dan, pa od tog novca kupim hranu. Srce me boli što se muči sa 13 godina, ali mora zbog ostale dece – govori baka.
Ona kaže da su dužni za struju oko 10.000 dinara, za vodu oko 15.000, i svaki čas čekaju isključenja. Prošle godine bili su pet meseci “u mraku”, ali se Gordana pozajmila da plati račune i još uvek otplaćuje dugove.
Iako žive u više nego teškim uslovima, svi su solidni učenici, neko vrlodobar, neko dobar, a Zlatko kreće u predškolsko.
– Nemamo novca ni za jednu jedinu svesku. Nemaju knjige, olovke, a kad nekako dođemo do pribora za školu nosiće ga u kesama, jer o školskim torbama mogu samo da sanjaju – priča Gordana.
Sva deca znaju kada su im rođendani. Tada se nadaju da će baka da im pokloni kesicu bombona, pa da podele međusobno i proslave. Ali, nema se uvek za bombone. I to je veliki luksuz za njih.
POTREBNA POMOĆOVOJ deci je sve potrebno: ulje, brašno, zimnica, povrće, a pre svega da im neko zakrpi tavan da ne bi više prokišnjavao. Potrebni su im i zimska odeća i obuća, makar i iznošena, sredstva za higijenu… Ako je neko u mogućnosti da makar malo odvoji za ove napaćene mališane, teglu ajvara ili ostarelu jaknu sa dna ormara, donaciju im može poslati na adresu: Gordana Jonović, Ulica doktora Stojanovića broj 2, 19000 Zaječar.
Dodaj komentar