Ko nas sve jaše osim Saše?

Iako bi, imajući u vidu stanje u našoj zemlji, bilo sasvim logično da prvi maj provodimo na ulicama, na demonstracijama, protestvujući i tražeći naša prava, eventualno sa zastavama spuštenim na pola koplja u znak opšte nacionalne žalosti – mi ipak biramo da se toga dana obžderemo i napijemo kao da je smak sveta zakazan za 2. maj, kao da nam je sve potaman, pa i ovaj šugavi život. A nije, ni blizu.

Čini se da je celo društvo zahvatila bolest, stanje duha, koje bi se ukratko moglo opisati rečima: Ne mož’ oni tol’ko da j*bu kolko mi možemo da stiskamo zube. Narod je prosto rečeno izgubio volju: ne veruje da može biti bolje, a znajući da uvek može biti gore koristi svaku priliku da se lepo provede.

U duhu dobrog provoda Zaječarci su juče mogli da zvrje u prazan trg – jer koncerta srBske majke nije bilo, a i pritke za paradajz ostale su na mestu, jer ni “topla braća i sestrice” nisu prošetali Romulianom, iako je to bilo tako pompezno najavljeno.

Da se razumemo: uopšte mi nije žao što festivala i koncerta nije bilo – u gradu u kome su vaspitačice u vrtićima poslednju platu primile na dan gostovanja predsednika skupštine u emisiji na RTS1, smatram da takvoj potrošnji mesta uopšte i nema, kao ni mnogim drugim troškovima koji isisavaju naš jadni budžet.
Šta mislite vi, drugovi ekonomisti, od čega živi neko kome plata kasni 6-7 meseci, naročito ako je jedini hranilac, ili nema selo sa koga bi mogao da dovuče nešto namirnica?

Jedan roditelj pre neki dan reče vaspitačici: pa dobro, vi tu uz decu bar imate za obrok. Jel to ta logika? Da vaspitačice ližu dečije tanjire i porodice hrane otpacima?
Nažalost, računi se otpacima ne plaćaju, ni studije, ni lekovi, a i konkurencija na kontejnerima je postala opasno jaka.Nekada sam mislila da su “jagnjeće brigade” najgora pošast koja može da zahvati jedno društvo, a onda su došli “jahači apokalipse” i dokazali da i nad popom postoji pop.

Ko nas jaše osim Saše?

Dijapazon eksperata je zaista fantastičan, ima ih u svim sferama: od specijalista za pošumljavanje, do “preletača” mekog srca koji plaču ko seoske snaše kada ih “primoravaju” da menjaju političke opcije, a sve zarad dobrobiti sela.

Tu su i neizostavne dame zadužene za odnose sa inostranstvom ( inače, odnosi sa inostranstvom i dijasporom je diplomatska fraza za uobičajeni termin “elitna prostitucija”), sa javnošću, protokol i ostale, “dame i gospođe”.

Specijalitet kuće su i “nestranački” direktori javnih preduzeća – među kojima je posebno interesantna sorta “ođe mobilni” ( podvrsta: Šojić), kao i ostali eksperti iz produkcije “segamega”.

Ima i direktora javnih preduzeća koji su iskustvo potrebno za vođenje istih stekli glumeći inventar u letnjoj bašti izvesnog kafea, ma ima ih raznih, a opet svima im je zajedničko: bahatost, ograničenost i nekultura.

Sektor omladinske politike takođe je klimav: Bogu hvala na nevladinim organizacijama, da ih nije, Kancelarija za mlade bila bi još jedan servis namenjen samopromociji lika i dela zna se koga… au, ček, kancelarija to i jeste – trinaesto prase koje se šlepa uz nevladine organizacije, i kao nešto radi, a šta… to niko tačno ne zna.

Sretoh pre neki dan nekadašnjeg komšiju, radnika ( bolje je reći jadnika ) iz jednog javnog preduzeća. Osim što je bilo više nego jasno da je gladan, da platu nije video nekoliko meseci, počeo je od bolesti i nemaštine da gubi kosu – na pečate. Jad i glad u ljudskom obliku.

Kako vas bre, nije sramota? Doterali ste radnike do prosjačkog štapa, a probisvete podigli na pijadestale!
Gospodo draga, i dame, ajde što nas jašete – sami smo se namestili, ali šta mislite kada kljuse crkne?Hoćete li naći drugo ili ćete prodati ono kože i kostiju što ostane, pa pobeći glavom bez obzira ko buve sa crkotine?

Uskoro ćemo saznati – jer kako je krenulo, nećemo još dugo: crćiće kljuse pre “zelene trave” (čitaj: novih izbora).